Da se ja pitam

Objavljeno pod Priče

Ovaj rad je osvojio 3. mesto na konkursu „Dani ćirilice Bavanište“.

 

Pre devetnaest godina, dok su oboje studirali pravo u Beogradu, upoznali su se Saša i Ines. Njihova priča zvuči kao jugoslovenska verzija Romea i Julije – ona iz Osijeka, on iz Niša. Usred nemirnog Balkana, u crna vremena, zavoleše se i uzeše. Nastavite sa čitanjem

Kako je malo potrebno da bismo bili srećni, a kako nam upravo to malo nedostaje

Objavljeno pod Priče

Pojam sreće je relativan i individualan. Svaki pojedinac ima sopstveni ideal sreće. Šta je nekome sreća, drugome je svakodnevnica. Ljudi odvajkada govore o sreći; neki tvrde da su je dostigli i savetuju druge kako da učine isto. Sreća je nemerljiva i ne mogu se uporediti sreće dva čoveka. Sreća nije nedostižna, ali je mi možemo takvom predstaviti svojim nerealnim kriterijumima i nezajažljivim apetitima. Nastavite sa čitanjem

Rad Nadežde Petrović kao bolničarke u Velikom ratu

Objavljeno pod Priče

Njene ruke nose, donose, prinose. Njene ruke neguju, previjaju, vidaju. Njene ruke miluju kose usnulih ranjenika koji se noćima bore sa košmarima koji su tako blizu stvarnosti. Njene ruke su umivane krvlju vojnika prolivenom za otadžbinu i slobodu. Njene ruke neumorno pišu duga pisma, izveštavajući o strahotama koje je doneo Veliki rat. Njene ruke ne drhte dok u ulozi pionira fotografije dokumentuje istoriju koja se odvija pred njenim očima. Njene ruke sigurnim potezima četkice nanose boju na platno, stvarajući brojna remek-dela, čak i kada je okružuju samo stradanje i smrt. Nastavite sa čitanjem

Branim ovo nebo u očima, čuvam ovo srce u grudima

Objavljeno pod Priče

(III nagrada na 6. Međunarodnom konkursu „Magda Simin“, kategorija kratke priče, srednjoškolci)

Lako je izgubiti negde ono dete u sebi. Pojedu ga svetla velikoga grada, primamljivi poroci, ambicija koja se graniči sa opsesijom. Ili ga, jednostavno, držimo na čekanju, opterećeni tmurnom kolotečinom svakodnevnice, dok jednoga dana ne shvatimo da smo negde usput zaboravili kako se sanja. Nastavite sa čitanjem

Fabrička greška

Objavljeno pod Priče

(Druga nagrada na Međunarodnom konkursu za najuspeliju priču u kategoriji za srednje škole.)

Prva komponenta koja se pokrenula je sklop za audio kontrolu. Prigušeno zujanje mehaničkih „ruku“ koje me sastavljaju, gotovo nečujno mrmljanje u bradu i još tiše tapkanje prstiju po ekranu tableta. Zatim, u beskrajno malom trenutku vremena koji teži nuli, i ostale komponente se pokreću. Zvuk se povezuje sa slikom mladog crnokosog čoveka sa naočarima koji munjevito kucka nešto po ekranu tableta i sedam mehaničkih „ruku“ koje se kreću oko mene, dodajući poslednje detalje, a ta slika je istog trenutka memorisana na milimetarskom hard disku memorije od nekoliko stotina petabajta. Nastavite sa čitanjem

Svetinja

Objavljeno pod Priče

Godina 1308.
Istoričari i turistički vodiči moje stvaranje pripisuju slikaru Mihailu Astrapi. Istorija nema milosti prema onima koji se nisu proslavili. Tako se i kao ktitor moje crkve navodi kralj Milutin Nemanjić, a u udžbenicima nigde mesta pomenu svih tih radnika koji su sagradili ovu crkvu, kamen po kamen, na temeljima ranohrišćanske crkve u Prizrenu. Nastavite sa čitanjem

Šta bi Vuk danas rekao?

Objavljeno pod Priče

Oduvek sam bio radoznao. Radoznalost me je vodila po livadama i ulicama Tršića od najranijih dana, radoznalost me je vodila i po Srbiji i Evropi. Uvek sam želeo da saznam više, da otkrijem i zabeležim za buduća pokoljenja. Želeo sam da upoznam svoj narod, rasut po Balkanu poput zvezda na nebu. Nisam znao bolji način za to od upoznavanja jezika i književnosti tog istog naroda. Ljudi govore i pevaju da bi izrazili svoja osećanja i razmišljanja, a šta je drugo čovek ako ne njegove misli? Nastavite sa čitanjem

Pamti me

Objavljeno pod Priče

Poznavala sam visoku, smeđu devojku tužnih očiju. Kažu da su oči ogledalo duše, a njene su bile jedne od onih spuštenih, kučećih očiju koje večno izgledaju setno.
Ono što mi se urezalo u sećanje je da je stalno ponavljala naizgled besmislenu frazu: „Pamti me, Isidora. Nemoj me zaboraviti.“ I dan-danas vidim njeno lice kada sklopim oči, kako bi se uozbiljila usred razgovora i, poput mantre, ponavljala tu rečenicu. Eto, održala sam obećanje. Pamtim te… Nastavite sa čitanjem