Šta bi Vuk danas rekao?

Oduvek sam bio radoznao. Radoznalost me je vodila po livadama i ulicama Tršića od najranijih dana, radoznalost me je vodila i po Srbiji i Evropi. Uvek sam želeo da saznam više, da otkrijem i zabeležim za buduća pokoljenja. Želeo sam da upoznam svoj narod, rasut po Balkanu poput zvezda na nebu. Nisam znao bolji način za to od upoznavanja jezika i književnosti tog istog naroda. Ljudi govore i pevaju da bi izrazili svoja osećanja i razmišljanja, a šta je drugo čovek ako ne njegove misli?
Oduvek sam bio neumoran. Ni povređena noga me nije mogla zaustaviti. Ali nema čoveka koji je otporan na zub vremena. Kosa mi je počela da sedi, oči da gube sjaj, prsti da drhte kada su trebali da zabeleže neku reč. Nisam mogao da se pomirim sa sudbinom koja čeka svakoga – starost, a zatim i smrt. Bio sam gnevan što su me nebesa osudila da nikada ne završim sve što sam želeo. A želeo sam mnogo toga… Nisam ponosan na ono što je usledilo. Pod okriljem noći, potražio sam devojku koja je babičila na mom rođenju. Imala je svetle, prodorne oči i kosu crnu poput gavrana. U Tršiću je nikada nisu oslovljavali imenom, već su je svi znali jednostavno kao „veštica“. Veštica ili ne, moji roditelji, Bog da im dušu prosti, su bili očajni. Deca su im umirala jedno za drugim. Kada je došao red na mene, bili su primorani da zatraže njenu pomoć. Niko ne zna šta je tačno uradila, ali ja sam preživeo. Nisam je video preko sedamdeset godina, ali me je te večeri mešavina večne radoznalosti i straha od smrti nagnala da dođem kod nje. U oronuloj kolibi sam pronašao pogurenu staricu. I dalje je imala prodorne oči boje nane. Na vratima me je dočekala sa bezubim osmehom i oslovila me imenom, pa me je uvela unutra.
Osećao sam se veoma budalasto izgovarajući „Želim da učiniš da živim duže“.
Osmotrila me je od glave do pete i rekla: „Mogu to da uradim, ali neće da bude jeftino.“
Pružih joj nešto novca, a ona ga pohlepno zgrabi i stavi na sto.
„Lezi“, reče mi i povede me ka trošnom krevetu. „Lezi i zatvori oči.“
Učinio sam kao što mi je rekla i čim sam zatvorio oči, položila je izboranu ruku na moje čelo i počela da mrmlja nešto što je zvučalo kao pesma. Zatim sam utonuo u san.
Probudilo me je oštro bockanje u rebra.
„Ustaj bre sa te klupe, moram ovo da počistim“, čuo sam hrapavi glas.
Otvorio sam oči i ugledao čoveka srednjih godina u jarko narandžastom prsluku koji je za sobom vukao metlu i zelenu kantu sa točkićima. Uspravio sam se i video da se nalazim u parku.
Čovek me je namršteno pogledao i pitao: „Pa, Filipe Višnjiću, hoćeš li ustajati ili ne?“ Ustao sam, pružio mu ruku i rekao: „Gospodine, izgleda da ste me pomešali sa Filipom. Ja sam Vuk Stefanović Karadžić, drago mi je što sam vas upoznao.“
„Da, a ja sam Josip Broz Tito“, frknu čovek i nastavi da briše oko klupe.
Spustih ruku koju sam mu pružio i uljudno odgovorih: „Drago mi je što sam vas upoznao, gospodine Tito.“
Dok sam odlazio, čuo sam ga kako mrmlja „budala“. Čudan neki čovek, veoma nepristojan. Dok sam se udaljavao, razmišljao sam šta se to dogodilo. I dalje sam bio obučen u istu odeću koju sam nosio kada sam došao kod veštice. Video sam jednu fontanu, onakvu kakve sam viđao u Beču i Berlinu. Prišao sam joj, a odraz koji sam video u vodi je bio isti kao i uvek. Prevarila me je!, besno sam razmišljao. Tako mi i treba, obraćam se veštici. Osećao sam se isto, isti bol u nozi, ista seda kosa i bore. Besciljno sam hodao parkom, kada sam sreo jednu devojku plave kose. Imala je iste prodorne oči kao veštica iz Tršića.
„Da li je mudro da napuštate kuću tako odeveni, gospođice?“, rezervisano sam joj se obratio. Nosila je majicu jarko plave boje i pantalonice koje nisu dopirale ni do kolena. Pantalonice su bile od istog, meni nepoznatog materijala kao one koje je nosio onaj Tito. A tek cipele! Bile su od nekakvog platna, nimalo pogodne ni za rad na njivi, ni za šetnje po promenadi. Gde li me je to poslala ona veštica?
Devojka se nasmejala na moje reči i odgovorila: „Gle ko mi kaže! Zašto si ti obučen kao iz devetnaestog veka? Ti si član nekog pozorišta ili jedan od onih guslara koji prose u parku, zar ne?“ Ponovo me porede sa FIlipom! Čudan neki narod.
„Obučen sam kao iz devetnaestog veka zato što sada i jeste devetnaesti vek. Tačnije, hiljadu osamsto šezdeset i četvrta godina posle Hrista“, smireno sam odgovorio.
„Ne znam koliko si ti sinoć popio, dekice, ali poprilično sam sigurna da je sada dve hiljade četrnaesta“, odgovori ona, pa se zakikota. Pogledao sam je zbunjeno, što je i primetila, pa me je povukla za ruku i izvela iz parka. Našao sam se usred kamene džungle, okružen kućama većim od svih zgrada koje sam do sad video. Na putevima su se kretale metalne kočije, a ljudi koji su prolazili pored nas su svi bili obučeni kao Tito i ova devojka – potpuno drugačije od svega što sam dosad video, u odeću živih boja i neobičnih materijala. Osetio sam kako su mi noge zaklecale. Dve hiljade četrnaesta! Veštica me je prebacila sto pedeset godina u budućnost! Prišao sam najbližoj metalnoj klupi i seo. Devojka me je zabrinuto posmatrala.
Drhtavim glasom sam je pitao: „Gde sam ja to tačno?“
Ona je sela pored mene i smireno odgovorila: „Beograd, Srbija, dve hiljade četrnaesta godina.“
Uspaničeno sam je pogledao i grozničavo promrmljao: „Ali ja sam stvarno Vuk Stefanović Karadžić. Rođen sam u Tršiću, školovao se u Tronoši, objavljivao knjige…“
Video sam kako se premišlja. Sada znam koliko ludo mora da sam joj delovao u tom trenutku. Duboko je udahnula, pa me osmotrila od glave do pete. Još uvek sam drhtao.
„U redu. Pretpostavljam da bih danas mogla da preskočim predavanje. Ako ga ovo ne nadoknađuje…“, rekla je, više za sebe. Zatim se obratila meni: „U redu, ti i ja idemo do kafića, gde ćeš mi sve ispričati. Ne mogu da verujem da ovo radim, ali hajde. Poverovaću ti da si Vuk Stefanović Karadžić.“
„A zašto mi ne bi poverovala?“
„Zato što u svim udžbenicima piše da je on umro pre sto pedeset godina.“
Nakon toga me je odvela u jedan restoran. Dok smo pijuckali bljutavu, vodenkastu kafu, objašnjavao sam joj kako sam se zatekao u Beogradu u njenom vremenu. Neverica joj je bila ispisana na licu, ali mislim da mi je poverovala onog trenutka kada joj je mala crna mašina koja je stajala na stolu zapištala, a ja sam je u trenutku panike bacio na pod. Pozvala je drugaricu i pitala je da li mogu da ostanem u jednom stanu koji je trenutno bio prazan. Odvela me je tamo i rekla da mora da ide na fakultet. Ostavila me je sa nekoliko knjiga iz istorije i nekoliko iz književnosti. Možete zamisliti moje iznenađenje kada sam otkrio da me sto pedeset godina nakon moje navodne smrti Srbija i dalje pamti, i to kao reformatora jezika i sakupljača narodnih umotvorina. U danima koji su usledili, Mina (tako se zvala devojka iz parka) me je postepeno uvodila u svet dvadeset prvog veka. I dalje ne mogu da razumem kako funkcioniše sva ova moderna tehnologija, automobili me plaše, mnoge stvari koje su njoj potpuno normalne su za mene strašne i nepristojne. Posle nekog vremena sam počeo polako da se privikavam. Ne obraćam pažnju na zvuk koji se čuje sa njenog laptopa kada joj stigne i-mejl. Ne trzam se kada upali svetlo jednim klikom prekidača. Ne prigovaram kada joj svrati momak koji nosi odeću poput beskućnika i ne skida šešir čudnog oblika kada uđe u stan. Više i ne pitam šta je nešto što mi je nepoznato jer osećam da neću doživeti sledeći mesec.
Mina je student književnosti. Sa puno pažnje sluša kako pričam o svojim knjigama, putovanjima i iskustvima. Jednog dana mi donosi mali sivi pravougaonik i pritiska neke dugmiće. Na njemu se pojavljuju reči, kao ispisane nevidljivom rukom.
„To je elektronski čitač, Kajndl. Na njemu se može smestiti do tri hiljade knjiga.“, pokazuje mi ponosno. Pritiskam strelicu i na ekranu prvu zamenjuje druga stranica.
„Ovo je genijalno! Tri hiljade knjiga u malenom aparatu!“, uzvikujem uzbuđeno. Kako je u ovom vremenu lako doći do knjiga i znanja… Ovo mi ispunjava srce nadom da se ipak nisam uzalud trudio, da sam nešto promenio, da sam bio pokretač jedne velike promene u kulturi svog naroda.
Želeo sam da svako dete ima priliku da uči. Znam da moj zadatak još uvek nije ispunjen do kraja, ali je situacija u dvadeset prvom veku ogroman pomak u odnosu na moje vreme.
Ipak, postoje mnoge stvari u ovom vremenu koje mi se ne sviđaju. Ne sviđa mi se što pokušavaju da rascepkaju srpsku zemlju. Ne sviđa mi se što, i pored toga što je obrazovanje svima dostupno, mladi ne cene knjigu i slovo. Boli me što svuda oko sebe vidim latinicu i razne engleske reči, kada sam se ja borio da jezik ovog naroda postane književni jezik i kada sam stvorio azbuku koja bi olakšala učenje narodu. Žalim se Mini što ćirilica nestaje, a ona me ohrabruje i govori da ćirilica nikada neće potpuno nestati, jer je jedan od najvećih simbola srpstva.
Ona mi priča o meni u dvadeset prvom veku. Govori mi da, čim prvačići počnu da uče slova u školama, uz azbuku uče i o meni, njenom tvorcu. Govori mi da svaki Srbin zna ko je Vuk Stefanović Karadžić. Govori mi da sam ja bio jedan od prvih koraka koje je ova zemlja načinila ka kulturi i obrazovanju. Vodi me do škole koja nosi moje ime i mudro se pretvara da ne vidi suze koje kvase lice starca dok gledam decu kako trčkaraju po dvorištu. Pokazuje mi biblioteke, koje sada ima svaki grad. Pokazuje mi knjižare, fakultete, muzeje. Smeje se kada ispravljam istorijske nepravilnosti u knjigama napisanim o meni. Podseća me na njenu imenjakinju iz devetnaestog veka.
Više ne mislim da me je veštica prevarila. Tražio sam od nje da mi produži život, a ona mi je podarila nešto bolje. Noga me i dalje boli, kosa mi je seda, a pogled mutan. Osećam da neću živeti još dugo. Ali više nema onog straha od smrti. Šta više da poželi čovek koga i dalje pamte, sto pedeset godina nakon njegovog vremena? Vidim sebe u udžbenicima, knjigama i u televizijskim emisijama. Vidim svoje slike na zidovima učionica i decu u školama kako čitaju knjige napisane mojom azbukom. Svako zna moje ime i šta sam uradio, kako sam doprineo kulturi i književnosti. Ja sam neko ko će uvek biti zapamćen, dok ima ljudi u ovoj zemlji.
Ja sam besmrtan.

 

Ovaj rad je osvojio prvu nagradu na literarnom konkursu „Šta bi Vuk danas rekao?“ povodom 150 godina od smrti Vuka Stefanovića Karadžića u organizaciji Vukove zadužbine i Društva za srpski jezik i književnost.

1 mišljenje na “Šta bi Vuk danas rekao?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

What is 9 + 2 ?
Please leave these two fields as-is:
IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)