Poznavala sam visoku, smeđu devojku tužnih očiju. Kažu da su oči ogledalo duše, a njene su bile jedne od onih spuštenih, kučećih očiju koje večno izgledaju setno.
Ono što mi se urezalo u sećanje je da je stalno ponavljala naizgled besmislenu frazu: „Pamti me, Isidora. Nemoj me zaboraviti.“ I dan-danas vidim njeno lice kada sklopim oči, kako bi se uozbiljila usred razgovora i, poput mantre, ponavljala tu rečenicu. Eto, održala sam obećanje. Pamtim te…

Lena je bila ćerka advokata i vaspitačice. Živela je u predgrađu, u lepo uređenoj kući srednje veličine, upisala je dobar državnu fakultet na budžetu, imala je odabranu grupicu prijatelja i s vremena na vreme je volontirala u azilu za životinje. Prosečan život, prosečna devojka, reklo bi se.
Ali, tuga se ne zaslužuje. Ne nosi se kao orden za nevolje koje si proživeo. Tugu ne zanima da li si uzorna devojka iz predgrađa ili hendikepirano siroče koje prosi na ulicama Indije. Pred tugom smo svi jednaki… Nemoćni.
Lena mi nikada nije poverila šta je tačno bilo to što je sanjala noćima, zbog čega se prevrtala i vrištala, mada me je smatrala najboljom drugaricom i osobom od poverenja. Možda zvuči apsurdno, ali sada mi to zaista i nije bitno. Sve što sam znala je da je imala neki traumatičan događaj u prošlosti, ali nisam želela da produbljujem tu ranu raspitivajući se. S vremena na vreme bih osetila žaoku radoznalosti, ali sam joj se opirala, ne želeći da ugrozim naše prijateljstvo.

Ljudi ne razumeju da povređenoj osobi nije dovoljno reći „oraspoloži se“ ili „proći će“. Ne krivim ih. Ni ja to tada nisam razumela. Kada bi zakucala na vrata moje sobe u studenjaku i pogledala me onim očima ranjene košute, uvek bih slala cimerku da prespava negde drugde (što bi ona rado prihvatala), a Leni bih govorila da se oraspoloži, kljukala bih je čokoladom, plela joj kikice kao maloj devojčici ili bih joj jednostavno dala da prespava na mom krevetu, ušuškana u gomilu ćebadi. Tada bi se prevrtala i jecala u snu ili nešto mrmljala, a ja bih je budila, tešila je i slala taksijem kući.
Nisam znala kako da se nosim sa njenom depresijom. I dan-danas je ponekad sanjam, kako jeca na mom krevetu i moli me da joj pomognem. I dan-danas krivim sebe što nisam znala kako.

Kada im ispričam svoju priču, mnogi ljudi ne razumeju kako sam mogla da joj budem prijatelj. Govore mi da treba da se družim sa nekim ko čini da se osećam dobro umesto da me opterećuje njegovim problemima, kao da nemam dovoljno svojih. To su oni ljudi koji bolest vide pre čoveka. Ljude ne određuje njihova bolest, mentalna ili fizička, ništa više nego što ih određuje pol, boja kože ili količina novca na računu u banci. Ipak, živimo u takvom društvu gde se svim tim stvarima pridaje više značaja nego što zaslužuju.
Ipak, depresija se često banalizuje. Koliko puta je ona čula „nije to ništa strašno, nekim ljudima je mnogo gore nego tebi“? Koliko puta su njenu mentalnu bolest nazvali privlačenjem pažnje, nepotrebnom dramom? Kao da to što joj nikada nije falilo novca i što je fizički bila zdrava odmah za sobom povlači činjenicu da joj je život savršen. Svakome je svoja muka najteža.
S druge strane, mentalni poremećaji se romantizuju. Depresija nisu prelepe devojke prerezanih zglobova, slomljene iznutra. Depresivne osobe nisu „anđeli koji samo žele da idu kući“. Depresija su nemoćni članovi porodice, zbunjeni prijatelji, život izjeden bolešću. Depresija je kada sopstveni um počinje da te izdaje, a svet izgleda kao više nego što možeš da podneseš.
Njeni roditelji to nisu shvatali. Nisu oni bili loši roditelji – nikada joj ništa nije falilo, retko su se svađali, bila je dobra ćerka, voleli su je. Ipak, kada bih došla da je posetim, njena majka bi mi rekla „Eno je, ponovo se duri. Ne znam šta joj je sad.“ Ne mogu da ih krivim u potpunosti jer znam da ni njima nije bilo lako. Ipak, volela bih da su njene nagle promene rapoloženja uzimali za ozbiljno i da je nisu otpisivali sa „preterano emotivna“ ili „osetljiva“.

Ljudi mi govore da prijateljstvo sa depresivnom osobom nije moglo biti dobro za mene. Ti ljudi nisu poznavali Lenu, a očigledno ne poznaju ni mene. Za mene, Lena nije bila njen mentalni poremećaj. Bila je sve ono što su ljudi previđali i jednostavno potiskivali čim bi saznali da je depresivna. Bila je njena ljubav prema životinjama, bila je njen osmeh kada bi me savetovala u vezi nekog momka, bila je njeno sviranje klavira, bila je oni dani kada je bila savršeno srećna. Srećna?, prekidaju me. Kako srećna kada je bila depresivna?Gledajte, kažem. Život nije crn ili beo. Ništa nije crno ili belo – ovaj svet je obojen nijansama sive. Ona je imala svoje uspone i padove, kao i svaka druga osoba.
Neki dani su bili loši. Zatvarala se u kuću i ne bi mi se javljala danima, čak i nedeljama. Nekim danima ne bi imala snage ni da ustane iz kreveta, propuštala je predavanja i odbijala da razgovala sa bilo kim.
Ali nekim danima je bila ona osoba koju sam volela. Ona osoba za koju sam verovala da je prava Lena. Umela je da se smeje toliko da joj suze pođu na oči, da ide na žurke, dobija dobre ocene na ispitima, izlazi sa momcima. Volela je da pleše, volela je da kuva, izlazile smo na kafu i tračarile, uvek me je vodila na dobre predstave i filmove. Mislila sam da su loši dani samo mrlje na dobroj ličnosti, a ne da su dobri dani svetle tačke problematične osobe. Još uvek tako mislim.

Uvek, i dobrim i lošim danima, ponavljala je „pamti me“ ili „nemoj da me zaboraviš“. Volela je da čita i razmišlja o životu i bila je opčinjena idejom o večnosti, makar i u nečijem sećanju. Govorila je da čovek ne umire, ne stvarno, dok god ima ljudi koji ga nisu zaboravili. Ja bih se na to nasmejala i rekla, pošto ja pušim cigarete, a ona ne, da je veća verovatnoća da će ona mene nadživeti i pamtiti nego ja nju.

Volela bih da mogu da kažem da sam uvek bila tu za nju, i u dobrim i u lošim periodima, da sam uvek imala strpljenja za nju i da sam pokušala da joj pomognem. Ne bih da se lažemo, jer svi znaju da stvarni život nije takav. Ljudski odnosi nisu laki, a ja nisam savršena. Naravno da ima mnogo toga za čime žalim. Volela bih da mogu da vratim vreme, da joj savetujem da potraži stručnu pomoć, da je samo još jednom zagrlim. Život nije film. Ne dobijamo drugu šansu. Volela bih da mogu da kažem da sam uvek bila tu za nju, i u dobrim i u lošim periodima, ali ne mogu.

Često se ispostavljalo da su dobri periodi samo zatišje pred buru. Sećam se jedne večeri – cimerka je otputovala u Niš da poseti porodicu, ja sam učila za ispit iz Betona. Kada sam ugledala Lenu na vratima, zabrinula sam se da je u pitanju još jedna kriza, ali mi je laknulo kada sam videla da je nasmejana. Nije mi rekla da razlog svog dobrog raspoloženja, pa sam je zadirkivala da je u pitanju neki novi dečko. Celo veče smo čavrljale, a moja knjiga i beleške su ostale zaboravljene na stolu. Ponudila sam joj da prespava kod mene i pristala je. Sećam se da mi te večeri nije rekla da je ne zaboravim, ali je rekla nešto drugo što mi je privuklo pažnju: „Tako sam srećna, Isidora. Osećam se spokojno. Tako sam srećna.“ Bila sam pomalo zbunjena tom izjavom, posebno zato što je tvrdila da nema nekog konkretnog razloga njene radosti, ali mi je bilo drago što je dobro raspoložena. U poslednjem trenutku se predomislila i setila se da joj je rođaka ostavila prazan stan na par dana, pa će tamo prespavati. Oprostile smo se, a ja sam još par puta prešla preko svojih beležaka, pa sam zaspala. Poslednje što mi je rekla te večeri je bilo „Tako sam srećna, Isidora“.
Sledećeg jutra se bacila sa terase rođakinog stana na petom spratu.