(III nagrada na 6. Međunarodnom konkursu „Magda Simin“, kategorija kratke priče, srednjoškolci)
Lako je izgubiti negde ono dete u sebi. Pojedu ga svetla velikoga grada, primamljivi poroci, ambicija koja se graniči sa opsesijom. Ili ga, jednostavno, držimo na čekanju, opterećeni tmurnom kolotečinom svakodnevnice, dok jednoga dana ne shvatimo da smo negde usput zaboravili kako se sanja.
Dečiji pogled na svet je jedinstven jer nije umrljan predrasudama, mržnjom i lošim sećanjima. Deca pronalaze lepotu u najobičnijim stvarima i, uz malo mašte, svaki dan pretvaraju u nezaboravnu avanturu. Bude se sa željom da što pre započnu dan i ležu bez brige šta će im sutrašnjica doneti. Radoznalo upijaju sve oko sebe sa željom da što pre saznaju o svetu koji ih okružuje. Valjda ono što saznamo i ubija ono dete u nama. Suočeni sa okrutnošću, hladnoćom i otuđenošću života, radimo ono što nam je usađeno u gene -prilagođavamo se. Naučimo da glumimo osmeh, a zaboravimo saosećanje. Utapamo se u masu da nas društvo ne bi žigosalo kao fabričku grešku i odbacilo. Obučemo skupa odela, a ogolimo dušu. Teški kapci pokriju oči koje su nekada sa divljenjem gledale svet oko sebe. Lažemo i sebe i druge, jer je istina jednostavno žalosna – da smo nesrećni, zarobljeni u besmislu života, otuđeni i usamljeni ljudi koji na različite načine pokušavaju da popune rupu u srcu gde se nekada nalazilo to dete. Neki novcem i skupim „igračkama“, neki karijerom i visokim položajem, neki iluzijom ljubavi koja nikad ne potraje. I tako umiremo onog trenutka kada umre to dete u nama, umiremo godinama pre nego što nas sahrane.
Čuvam dete u sebi jer tako čuvam i iskrenost. Čuvam svoj nevini pogled na svet jer i dalje vidim lepotu tamo gde drugi ne vide ništa. Jer mogu da volim, a jedina prava ljubav nastaje kada se zavole deca u ljudima. Samo dete može da voli bezuslovno, ljubavlju koja ne traži ništa zauzvrat. I dalje se radujem svemu što me čeka i verujem u dobrotu u ljudima. Grlim kao da mi je poslednje i govorim ono što mislim, bez obzira da li će vam se to svideti ili ne. I slobodna sam, nisam okovana strahovima, sumnjama i pesimizmom. Slobodna sam da postanem šta god poželim, ali nikad samo lice u masi. Slobodna sam da postanem veliki čovek, jer su svi veliki ljudi bili deca čitavog svog života.
Branim ovo nebo u očima dok ih zauvek ne sklopim i čuvam ovo srce u grudima koje kuca za ceo svet do poslednjeg otkucaja. Ne dam da mi slome ono najlepše u čoveku, jer je ovo dete u meni moja duša. I ako ga jednoga dana slučajno zaturim, pronaći ću ga u uglu usana, kako igra žmurke i krije se u mojim smejalicama.