Svetinja

Godina 1308.
Istoričari i turistički vodiči moje stvaranje pripisuju slikaru Mihailu Astrapi. Istorija nema milosti prema onima koji se nisu proslavili. Tako se i kao ktitor moje crkve navodi kralj Milutin Nemanjić, a u udžbenicima nigde mesta pomenu svih tih radnika koji su sagradili ovu crkvu, kamen po kamen, na temeljima ranohrišćanske crkve u Prizrenu.
Crnokosi šegrt povlači poslednje poteze četkicom, odmiče se, posmatra svoj rad i radi nešto neobično desnom rukom. Spaja palac, kažiprst i srednji prst i dodiruje svoje čelo, trbuh, desno, pa levo rame. Osećam čudnu toplinu na mestu gde bi trebalo da se nalazi srce. Tada sam prvi put videla kako se neko krsti.
Ubrzo nakon što je oslikavanje crkve završeno i kada su počele prve službe, otkrivam da mogu da čujem molitve, ali ne one izgovorene naglas ili promrmljane sebi u bradu. Kao šapat, do mene na službama u disharmoniji dopiru molitve hrišćanskih duša, žamor obraćanja Bogu, Isusu, Bogorodici. Najjasnije čujem one koje započinju sa „Bogorodice djevo, raduj se blagodatna Marijo…“. One se izdvajaju iz žamora kao najglasnije, iako se nijedna usta u čitavoj crkvi ne otvaraju. Čujem šapat duša. Čuje ga i Bog.

Godina 1392.
Život u crkvi je miran. Volim pojanje sveštenika i zvuk zvona. Volim službe, kada se crkva ispuni narodom i kada se, makar na kratko, zaborave sve razlike. Isto se krste i isto se kaju bogati trgovac i sitni lopov. Pred Bogom su svi jednaki. Volim dvadeset osmi avgust. Uspenje Presvete Bogorodice ili Velika Gospojina, kada se miris lekovitih trava iz kotarica rumenih devojaka i žena meša sa mirisom tamjana. A najviše volim kada roditelji dovedu decu u crkvu i od malena ih uče pravoslavnoj veri. Volim prizor zdepastih prstića kako stežu drveni krstić oko vrata i mole se. Za taj majčinski instinkt mogu da se zahvalim onom delu Bogorodice koji se nalazi u meni. Onom koji mi omogućava i da čujem molitve.
Ljudi su poprilično jednostavna bića. Vole da zapevaju, vole da se našale i nasmeju. Ne traže mnogo da bi bili srećni. U njihovim molitvama retko srećem želju za ličnom dobrobiti, već se skoro svi mole za isto – zdravlje i sreću svojih bližnjih, bogate useve, dobre vremenske prilike. Ali koliko god bili jednostavni, ne prestaju da me iznenađuju. Mislila sam da freska ne treba da oseća. Ipak, ne mogu da poreknem da osećam nešto kada siroče klekne pred oltar i počne da se moli i preklinje da Bog uzme i njega k sebi kako bi ponovo mogao da zagrli svoju majku i bude sa njom. I Bogorodica je majka.

Godina 1459.
Sveštenici su zabrinuti. Čujem ih kako tiho pričaju do kasno u noć. Čujem da su crkvi oduzeta sva imanja. Prizren je pao pod tursku vlast i sveštenici se brinu za budućnost crkve. Službe posećuje sve manje ljudi, a zvona sve ređe zvone.
Jednog dana je u crkvu ušla žena pognute glave. Vidim sam kako se ljudi došaptavaju i pokazuju na nju. Nije se prekrstila na vratima, niti je celivala ikonu, već nespretno kleči pred oltarom i sklapa oči. Ruke, posle kraćeg premišljanja, jednostavno položi u krilo. Njen Očenaš je nepotpun i zvuči mi neuvežbano. A onda je zaplakala i, umesto molitve, čujem:
„Bože, oprosti mi, ali očajna sam. Ne znam šta da radim. Amir je bolestan… Kažu da mu nema spasa… Oprosti mi, ali ne znam šta više da radim. Molila sam se u svakoj džamiji u gradu, ali mu je sve gore… Bože, muž će me ubiti ako sazna da sam ušla u crkvu… Bože… Pomozi mu. Molim te. Ti si mi poslednja nada.“ Briše suze i u žurbi izlazi. Među ljudima u crkvi se poput požara širi šapat: „Ona je muslimanka.“ Ne znam šta to znači i čemu sam to upravo prisustvovala, ali istog trenutka počinjem da se molim da Bog usliši ženinu molitvu i pomogne njenom sinu. I Bogorodica je majka.
Godina 1756.
Zvono ne zvoni, ne čitaju se molitve. Pustoš… Provodila sam dane, nedelje i mesece u tišini. Zatim jednog dana Turci ruše vrata. Zvuk poput pucnja para tišinu. Uvode tri sveštenika vezana debelim kanapom i postavljaju ih na sredinu crkve. Počinju da pale ikone, uzimaju sve što je bilo pozlaćeno i ruše oltar. Sveštenici mogu samo nemoćno da gledaju. Kada su završili sa uništavanjem, kolju sveštenike poput životinja. Naterali su najmlađeg da klekne i, dok Turčin zamahuje svojom sabljom, čujem njegovu poslednju misao: „Bože, oprosti mi!“ Osećam neko nepoznato osećanje koje se da označiti jedino kao gnev. Nedužni momak moli za oproštaj, a ovi nasilnici ne? Počinju da udaraju maljevima po zidovima. Užasnuto gledam kako uništavaju druge freske. Kada su došli do mene, ništa ne osećam.
Sledećeg dana dolaze turski neimari i počinju gradnju minareta i pretvaranje crkve Bogorodice Ljeviške u džamiju. Po prvi put od svog stvaranja, ne osećam Božje prisustvo u crkvi. Neimari zidove prekrivaju debelim slojem maltera. Poslednje što vidim je spaljivanje tela onih jadnih sveštenika.
Godina 1801.
Uprkos nedostatku vida, ubrzo otkrivam da i nasilnici mole za oproštaj, samo ne mog Boga. Veliko je moje čuđenje kada otkrivam da i dalje čujem molitve. Reči su izmenjene i njihov Bog se zove drugačije od mog, ali nema greške – čujem njihove molitve. Začudim se još više kada shvatim da su njihove molitve iste kao hrišćanske. Mole se za dobrobit svojih voljenih. Majke se mole za svoju decu, a pred takvim molitvama nikada nisam mogla da ostanem ravnodušna. To ne znači da mi se sviđa novi položaj. Želim da ezan, muslimanski poziv na molitvu, bude zamenjen gromoglasnom zvonjavom. Želim da ponovo čujem svetu službu umesto namaza, muslimanskog klanjanja. Želim da ponovo ugledam decu kako se krste, umesto večnog mraka na koji sam osuđena.

Godina 1950.
Kada je Prizren oslobođen od turske vlasti, a moja crkva ponovo postala hrišćanski hram, osetila sam kako me preplavljuje talas olakšanja. Kada je prvi put posle skoro dva veka u crkvi Bogorodice Ljeviške održana služba, ponovo sam osetila Sveti duh u crkvi. Znala sam da me Bog nije napustio. Moja crkva je ponovo svetinja. Dolaze zanatlije i počinju da skidaju malter koji su Turci naneli na zidove. Prvo što ugledam nakon onoga što mi se čini kao večnost tame je mršavi, crnokosi zanatlija koji pažljivo struže sloj maltera. On se zagleda u moje oči, pa se prekrsti. Podsetio me je na nekoga.

Godina 1998.
Plašim se da se istorija ponavlja. Ljudi se sele i sve manje posećuju crkvu. Čak i zvona zvone nekako tugaljivo. Službe su održavane, ali čemu to? Crkvu ne čini građevina, već narod. Ni molitve više nisu ono što su nekada bile. Ljudi se mole samo da prežive ovo mračno doba. Volela bih da mogu nekako da im kažem šta sam proživela, da im kažem da i najteža vremena moraju proći pre ili kasnije. Ali sve što oni vide je nema, oronula freska Bogorodice.

Godina 2004.
Istina je da se istorija ponavlja. Ponovo muslimani ruše vrata moje crkve i počinju da lome, kradu i uništavaju sve pred sobom. Skidaju časni krst sa kupole. U sredini crkve su prave lomaču od automobilskih guma i pale je. Moja crkva mi se u tom trenutku čini tako velikom.
Bože, zašto ovo rade? Bože, zašto se ponose svojim zlodelom, zašto pobednički kliču dok ikonostas gori? Bože, gde je njihov strah od tvog gneva? Bože, zašto mi ovo rade, zašto ovo rade mojoj crkvi? Nisu različiti od nas, čula sam njihove molitve… Čula sam i videla mnogo toga. Očajnu majku koja se moli tuđem bogu, nasilnike koji ubijaju nedužne sveštenike, molitve dobrih i loših ljudi čak i kada se moja crkva zvala džamija. Godine su me naučile da je biti vernik jedno, a biti čovek drugo. I nakon sedam vekova, ljudi ne prestaju da me iznenađuju. Vidim Albance kako kolju monaha. Sklapam oči.

Godina 2014.
Restaurišu freske u mojoj crkvi. Čini se kao da je sve u redu, ali ja znam da je ovo samo miran period koji se mora pre ili kasnije završiti. Takva je naša sudbina. Borili smo se i borićemo se. Mislili su da rušenjem i paljenjem mogu da zatru moje sećanje, ali ono ostaje.
Ostaje i mala crkva u malom gradu, u maloj državi ljudi velikih srca.