Puškinov Evgenije Onjegin, lik tragično neshvaćenog čoveka

Postoji u svakome od nas neko večno pritajeno nezadovoljstvo, osećaj nepripadanja svom okruženju. Čovek je društveno biće i zahteva društvo kome pripada i u koje se uklapa; iz istog razloga većina potiskuje to nezadovoljstvo, krijući ga čak i od sebe, zarad postizanja stabilnosti u životu.

Evgenije Onjegin, pripadnik viših petrogradskih slojeva iz istoimenog Puškinovog dela je svoju životnu priču bazirao na neskrivenom nezadovoljstvu svakom okolinom u kojoj se našao. Nije pripadao u potpunosti gradskom društvu, čije je priče i dešavanja smatrao dosadnim, a ponevši deo gradskog ponašanja sa sobom na selo, ne uspeva da prihvati jednostavnost života u jednom ruskom selu. Ogorčen zbog saznanja da se nije uklopio ni u seosku sredinu, svojim stavom stvara bedeme oko sebe, skrivajući svoje lice iza maske ravnodušnosti i sve više otvoreno pokazujući sopstvenu introvertnost u odnosu na svoju okolinu, naizgled slep za muke na koje stavlja ljude u njegovom životu ili, pak, jednostavno nezainteresovan, kao da ga patnja koju stvara nimalo ne dotiče. Tatjana Larina, jednostavna devojka čiste duše, naivno veruje da može srušiti njegove bedeme ako mu pokaže svoja osećanja prema njemu. Ona mu piše iskreno pismo u kome mu stavlja do znanja da ga voli, a on je na vrlo ohol i nadmen način odbija, rušeći njene mladalačke iluzije i čineći je prvom osobom koja „gine“ pokušavajući da pređe njegove bedeme. Sa druge strane, Onjegin se na selu prvi put sreće sa osobom koju može nazvati prijateljem. Vladimir Lenski doprinosi tragediji Onjeginovog lika nakon što ga izaziva na dvoboj zbog flertovanja sa Olgom, budućom ženom Lenskog, koja je postala predmet Onjeginovog zanimanja iz čiste želje da povredi Tatjanu – naime, Olga je Tatjanina sestra. U tom dvoboju, kog prihvata zbog tadašnjih ruskih društvenih normi, Onjegin ubija jedinog prijatelja kog je ikada imao. Ostaje sam u godinama koje slede, još uvek konstantno neprihvaćen u svakoj sredini u kojoj se nađe i odavši se porocima u pokušaju da ispuni svoju prazninu, sa dovoljno vremena da oseti posledice svojih postupaka i da preispita njihovu ispravnost. Čak, dovoljno vremena i da se pokaje i poželi da dobije oprost. Obraća se Tatjani, u nadi da je u njenom srcu ostalo nešto osećanja koja je gajila prema njemu. Ali umesto naivne i nežne devojke, nalazi uglednu ženu bogatog starijeg čoveka i u punoj meri otkriva kako su njegovi postupci oblikovali njenu ličnost. Grubo odbijena i primorana da gleda kako njena ljubav postaje ubica, ona je sada ta koja podiže bedeme da bi zaštitila one krhotine srca koje su joj ostale posle njega i, mada mu oprašta prošlost, dostojanstveno ga odbija, pokazujući kontrast izmeđi svoje vernosti mužu i Onjeginove oholosti kada je on bio taj koji odbija. Onjegin je konačno nateran da se suoči sa realnošću i shvati da su ožiljci koje nanesemo nekim ljudima trajni, pa ih čak ni iskreno kajanje ne može izbrisati.

Genijalnost Puškinovog lika Evgenija Onjegina se ogleda upravo u činjenici da svi mi u sebi potajno nosimo dozu nespokoja, oholosti i nezadovoljsta okruženjem. U ovom delu, Puškin nam pokazuje šta se događa onima koji dopuštaju da im se te negativne osobine otmu kontroli i izbiju na površinu. Kazna za takvo ponašanje je usamljenički život, lišen istinske sreće i ljubavi.

1 mišljenje na “Puškinov Evgenije Onjegin, lik tragično neshvaćenog čoveka

  1. Nije bas sve tacno…Nije je odbio na ohol nacin. I nije flertovao sa Olgom da bi povredio Tatjanu. To je uradio radi Lenskog jer su to vece za stolom bas bili naspram Tatjane, i bilo mu je neprijatno jer je i Tatjani bilo jako neprijatno. Lenski je hteo to mesto i Onjegin je bio besan zbog toga i zato ga je napravio ljubomornim. To ni meni nije donekle jasno cemu tolika ljutnja zbog toga na Lenskog ali da povredi Tatjanu i namerno je rastuzuje nije hteo. A odbio ju je na pristojan nacin, ne na ohol i potpuno bezosecajan, nije zeleo da je povredi i pazio je na svoje reci, osim sto joj je dao kao neku moralnu pridiku, kao da joj prica lekciju o tome sta to nije u redu i da je mozda jos nedovoljno zrela da razume. I rekao je da mu je draga i da je voli kao brat pa cak mozda i vise. Ali plasio se da ce ona stalno biti tuzna u braku sa njim, da ce stalno plakati zbog njega i njegove takve prirode, da on nije za nju i da misli da ona nece to isto misliti o njemu kada bude malo zrelija, mozda ga tada nece hteti. Mozda je samo bio kukavica i plasio se da je voli samo iz razloga sto ne bi ispunio njene zelje i ocekivanja, nije bio spreman da se menja, plasio se neceg toliko novog za njega, jer je sam rekao da ga je to njeno pismo ganulo a on retko reaguje tako. Ko zna sta je tu prava istina, jer da li se on pokajao i ubrzo posle toga ili tek kada ju je ugledao posle toliko godina, udatu za kneza, u svom onom bogatstvu. Mozda mu se svidela ta nova Tatjana ili pak je cekao dugo i samo zeleo da vrati vreme jer je opet bio kukavica da stane pred nju ponovo. A Tatjana ga je volela i dalje, i mozda da to sve nije ispalo tako, da je ona bila sigurna u njegovu ljubav tada kada je dosao kod nje u salon, mozda bi i zelela uprkos svemu da bude sa njim. Ali verovatno mu nije do kraja verovala da je njegova ljubav sada čista i iskrena, jer postoji mnogo sumnji zasto je zeli sada a nije odbio ju je pre. I zasto dolazi kod nje tako smelo i odlucno a pre nije smeo da joj kaze da se pokajao. i mislila je da bi to bila greska, sada udata i da zeli da ostane verna svom muzu, ali ce uvek zaliti kao i Onjegin za tim, sta bi bilo kad bi bilo…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

What is 12 + 6 ?
Please leave these two fields as-is:
IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)