Uspravim se, popravim kosu rukom i namestim naočare, pa samouvereno pokucam tri puta. Ovaj intervju će biti ostvarenje mog dugogodišnjeg sna, da upoznam jednog od najvećih Srba svih vremena, istaknutog naučnika i ostvarenog pronalazača. Vrata mi otvara upravo on, Mihajlo Idvorski Pupin. Ima čvrst, samouveren stisak, ali i srdačan osmeh kada se rukujemo. Uvodi me u prijatnu dnevnu sobu i čeka dok se ja ne smestim na jednu od fotelja, pa i on seda.
„Pre svega, želela bih da vam se zahvalim što ste pristali da vas intervjuišem za The New York Times. Oprostite, nisam se predstavila, ja sam Isidora Kraguljac“, obraćam mu se na engleskom.
„Isidora Kraguljac? Pa vi mora da ste moja zemljakinja“, on odgovara na srpskom, sa širokim osmehom. „Ja sam veliki patriota. Između ostalog, dodao sam ‘Idvorski’ svom imenu kako bih naglasio svoje poreklo. Drago mi je što sam vas upoznao. Potrudiću se da vam izađem u susret sa svim pitanjima koje budete imali.“
„Hvala vam, gospodine. Naše čitaoce pre svega zanima vaš put od dečaka iz Idvora do uglednog naučnika u Njujorku“, odgovaram i na vrhu svoje beležnice ispisujem datum: 11. april 1927. godine.
„Rođen sam u Idvoru 1858. godine. Od najranijih dana, moja majka me je usmeravala ka školovanju i obrazovanju. Gimnaziju sam završio u Pančevu, odakle sam otišao na studije u Prag. Ali nakon smrti mog oca, odlučio sam da otputujem u Ameriku. Prodao sam sve svoje knjige i odeću da bih kupio kartu za parobrod do Njujorka. Nakon dve nedelje plovidbe, konačno sam stigao. Ipak, nije sve bilo tako bajno kao što sam zamišljao – prvih dana u Njujorku sam gladovao i nisam znao engleski. Prvi posao mi je bilo čuvanje stoke, što sam mogao da radim i u Idvoru. Ali ni u najtežim trenucima mi nije padalo na pamet da odustanem. Sledeće godine sam se upisao u večernju školu, a nakon toga sam se pripremao dve godine da bih upisao Kolumbija univerzitet. Kada sam ga završio, takođe sam dobio i univerzitetsku stipendiju . Veliki napredak u odnosu na mladića bez prebijene pare u džepu koji sam bio kada sam prvi put kročio na američko tlo!“
Sve ovo Pupin priča sa nostalgičnim osmejkom na licu. Sa iskrenim divljenjem posmatram tog velikog čoveka koji je preokrenuo svoj život nabolje samo svojim marljivim radom i trudom. Ćutimo dok beležim njegov odgovor, a zatim postavljam sledeće pitanje:
„Imate trideset i četiri patenta, od kojih moram izdvojiti Pupinove kalemove; doktor nauka ste na osamnaest univerziteta; član ste Srpske akademije nauka i Francuske akademije nauka; predsednik Njujorške akademije nauka, Američkog društva za unapređenje nauka i Instituta radio inženjera. Objavili ste više desetina naučnih rasprava i jedno autobiografsko delo. Šta, od svih vaših dostignuća, smatrate najvećim?“
On se zamisli na trenutak, pa mi odgovori:
„Najviše se ponosim onim što sam učinio za svoj narod, u domovini i u raseljeništvu. Osnovao sam Srpski narodni savez u Americi, sa ciljem da okupim Srbe u dijaspori. ‘Fond Mihajla Pupina’ u Jugoslaviji, koji finansijski pomaže učenike, onako kako su meni nekada pomogli, da bi priliku dobili oni koji će me jednog dana i nadmašiti. Kada je našu domovinu zadesila velika nesreća – rat, organizovao sam Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Crveni krst i okupljanje dobrovoljaca preko Srpske narodne odbrane. Takođe sam lično poslao Memorandum predsedniku SAD da bi se utvrdile granice Jugoslavije i, zahvaljujući istorijskim podacima koje sam prikupio i poslao mu, izjavio je da ne priznaje Londonski sporazum potpisan između saveznika sa Italijom.“
Zastade na čas, pa mu pogled pade na fotografiju uramljenu na stočiću.
„Iznad svega, moj najveći ponos je moja Barbara. Bio sam u braku sa Sarom samo osam godina pre nego što je preminula, ali je iza sebe ostavila našu divnu ćerku, koja me svakim danom sve više i više podseća na nju.“
Ganuta, pribeležim i ovo, pa bacim pogled na sat. Pupin je zauzet, čudi me da je i ovo malo vremena za intervju uspeo da izdvoji. Imam još nekoliko pitanja koja želim da mu postavim, ali vreme mi ističe.
„Još samo jedno pitanje… Šta imate da poručite mladima?“
„Mladima ću poručiti ono što je nekada davno moja mati, koja je bila nepismena, poručila meni: ‘Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.’ Da li je to sve?“
„Da, hvala vam.“, odgovaram.
Pupin ustaje, što je znak da je moje vreme isteklo. Ustajem i ja i rukujemo se. Krećemo ka ulaznim vratima, ali pre nego što odem, shvatam da imam još nešto da kažem.
„Izvinite, to je bilo sve u ime Njujork Tajmsa, ali imam nešto da kažem u svoje lično ime. Kada sam došla u Ameriku, nisam imala nikoga svog, pomalo poput vas. Čitava porodica mi je ostala u Jugoslaviji. Marljivo sam radila da bih završila žurnalistiku i dobila posao u ovako uglednim novinama. Kada se pojavila prilika za intervju sa vama, izborila sam se da baš ja budem novinar koji će vas intervjuisati.
Želim da vam se zahvalim u svoje lično ime, jer me je priča o vama inspirisala da učim i školujem se; da vam se zahvalim u ime svih Jugoslovena, jer ste nas proslavili u svetu, pomogli nam na više načina i u najtežim trenucima, i ostali Jugosloven čak i kada ste napustili teritoriju naše države; i želim da vam se zahvalim u ime čitavog čovečanstva, jer su vaši pronalasci odskočna daska za bezbroj novih izuma koji će nam svima doneti dobrobit.
Vaši izumi će vas nadživeti, ali će čak i njih, kada ih smene modernija tehnološka dostignuća, nadživeti priča o Mihajlu Idvorskom Pupinu, dečaku sa zvezdama u očima koji je došao od pašnjaka do naučenjaka.“