Ovaj rad je osvojio 3. mesto na konkursu „Dani ćirilice Bavanište“.
Pre devetnaest godina, dok su oboje studirali pravo u Beogradu, upoznali su se Saša i Ines. Njihova priča zvuči kao jugoslovenska verzija Romea i Julije – ona iz Osijeka, on iz Niša. Usred nemirnog Balkana, u crna vremena, zavoleše se i uzeše. Ni njeni ni njegovi roditelji nisu odobravali brak, do te mere da ni jedni ni drugi nisu ni prisustvovali venčanju. Kada je Saša završio fakultet, Ines je odustala posle druge godine jer je zatrudnela, i kum Marko im je našao iznajmljeni stančić u Kraljevu. Tada se rodio moj brat, Pavle. Dve godine kasnije, na svet sam došla i ja. Iako je završio pravo, moj otac je tih godina radio gde god je mogao da nađe posla – bilo šta što je stavljalo hranu na sto. Majka je brinula o nama u skučenom jednosobnom stanu. Mračno vreme, teški dani, haos i nemaština svuda oko njih – a oni srećniji nego ikad. Zaljubljeni i puni ljubavi prema nama, nije bilo te nesreće koja bi bacila senku na njihovu sreću.
Zatim je moj otac otišao na Kosovo. Ines je ispratila voljenog muža i brižnog oca, a vratila joj se prazna ljuštura tog čoveka, koji noćima nije mogao da spava i koji je sećanja utapao u alkoholu. Vratio joj se čovek koji je bio samo bleda senka pređašnjeg sebe, u čijim očima više nije bilo sreće i koji se otuđio i od nje i od nas, njihove dece. Nastupile su godine lišene one porodične atmosfere, tokom kojih sam hvatala majku kako krišom plače kasno noću, kada je mislila da brat i ja spavamo i tokom kojih sam bila blaženo nesvesna promene koja se dogodila mom ocu i idealizovala ga, sklapajući sliku savršenog oca od mrvica pažnje koju je posvećivao meni i Pavlu. Čudno je to, zaista, kako je apsurdna ta dečija ljubav – majka, koja je provodila svaki dan sa nama, kuvala nam, prala, igrala se sa nama, učila nas da čitamo i pišemo, je u mojim očima bila manja od oca čiji su jedini očinski gestovi bili podsećanje da sredimo svoju sobu i da odemo do prodavnice, ili povremeno donošenje slatkiša.
Bilo je rano jutro kada je otišao. Nosio je dva kofera i probudio me je zvuk ulaznih vrata kako se otvaraju, a zatim i zatvaraju. Probudila sam majku. Ugledavši ispražnjene ormare i kutiju u kojoj su čuvali novac i nakit praznu na podu, sve joj je bilo jasno. Istrčala je na ulicu u spavaćici taman na vreme da vidi kako naša kola zamiču za ugao. Onda je pala na kolena. Nije ustala dok joj nismo prišli Pavle i ja. Osetila sam se kao da je ona dete, a ja sam njena mama. Drhtavim glasom nam je rekla da je tata otišao i da se neće vraćati. Te reči su u mojim ušima zazvučale tako strano i jednostavno nemoguće. Još uvek se sećam njenih izgrebanih kolena i nevešto skrpljene fasade osmeha koja je u mesecima koji su usledili ostala zamrznuta na njenom licu kad god smo moj brat i ja bili u njenom prisustvu. Osmeh koji je izbledeo samo na trenutak, kada sam na njene reči da se neće vratiti odgovorila sa: „Lažeš!“ To je bilo pet dana pre mog sedmog rođendana. Čitav dan svog rođendana sam provela u naivnom iščekivanju da moj otac dođe i iznenadi me poklonom. Nije se pojavio. Nije se pojavio ni za jedan od sledećih jedanaest rođendana. Moja majka je godinama radila svaki posao koji je mogla da nađe da bi nam omogućila kakvu-takvu finasijsku stabilnost i normalno detinjstvo. Većina kućnih poslova su s godinama prešli na mene. Dugo nakon njegovog odlaska sam gotovo opsesivno sređivala svoju sobu i, kasnije, učila u školi, kao da time nekako želim da mu dokažem da sam dobra ćerka i da zaslužujem da nam se vrati. Pavle je odrastao ranije od svojih vršnjaka iz želje da što više pomogne svojoj samohranoj majci i da bude očinska figura svojoj mlađoj sestri. Ja sam prvo držala časove svojim drugovima i drugaricama iz škole, zatim sam nalazila letnje poslove poput branja malina i prodavanja sladoleda, a poslednjih godinu dana radim večernje smene kao konobarica petkom i vikendom.
Da se ja pitam, male devojčice ne bi trebalo da veruju da im je otac otišao jer nisu dovoljno dobre. Da se ja pitam, moj brat bi imao bezbrižno detinjstvo, lišeno titule „glave kuće“ koja je pre teret nego prestiž i ne bi morao da radi na benzinskoj pumpi sa petnaest godina da bi doneo još malo novca u kuću. Da se ja pitam, ruke moje majke bi i dalje bile onako meke, kao što ih se sećam kada su mi plele komplikovane pletenice i stavljale mi cveće u kosu, a ne grube i ispucale od godina i godina rada. Da se ja pitam, još uvek bih imala srećnu porodicu. Ali se ne pitam. Niko me nije pitao da li želim da me otac napusti. Život vas ne pita šta vam odgovara, on vam samo saspe nedaće u lice i natera vas da se sukobite sa svime što stavi pred vas, a na vama je da li ćete plivati ili potonuti u moru izazova. Trebale su mi godine da prihvatim da je sa mnom sve u redu i da nisam ja kriva za njegov odlazak. Sada, konačno, ne želim ni da se vrati. Ali bih lagala kada bih rekla da ne želim da nije ni otišao.
Da se ja pitam, očevi ne bi odlazili.