Njene ruke nose, donose, prinose. Njene ruke neguju, previjaju, vidaju. Njene ruke miluju kose usnulih ranjenika koji se noćima bore sa košmarima koji su tako blizu stvarnosti. Njene ruke su umivane krvlju vojnika prolivenom za otadžbinu i slobodu. Njene ruke neumorno pišu duga pisma, izveštavajući o strahotama koje je doneo Veliki rat. Njene ruke ne drhte dok u ulozi pionira fotografije dokumentuje istoriju koja se odvija pred njenim očima. Njene ruke sigurnim potezima četkice nanose boju na platno, stvarajući brojna remek-dela, čak i kada je okružuju samo stradanje i smrt.

Izabravši najnesebičniji poziv, poziv bolničarke, Nadežda je pritekla u pomoć srpskoj vojsci u najtežim trenucima naše istorije – radila je kao dobrovoljna bolničarka na frontu u dva balkanska rata i u Prvom svetskom ratu. Ova srpska intelektualka je čitavog života iz male, ratovima izmučene Srbije stremila modernoj Evropi i išla u korak sa evropskim slikarima, što njeni sunarodnici nisu odobravali, podništavajući umetničku vrednost njenog rada. Savremenici nisu razumeli koliko je koračala ispred svog vremena, srpska elita nije cenila to što je išla u korak sa ostatkom sveta. Nije se time udaljila od Srbije; baš naprotiv, želela je da se kroz njen rad zaostala Srbija približi savremenoj Evropi i napreduje ne samo u umetničkom, već i kulturnom smislu. Čak i u najmračnijim trenucima čovečanstva, za vreme Velikog rata, ona ne prestaje da stvara. Njene slike živih boja su poput cvetova koji niču na humkama, lepota koja se rađa iz krvi i patnje kojom je svakodnevno okružena. Slika prizore iz domovine i time je ovekovečila duh Srbije s početka dvadesetog veka. Slika pejzaže, portrete običnih ljudi i kulturno-istorijske spomenike poput Gračanice. Nazivali su je „ludom plavom četkicom“. Nadežda je primer naivnosti verovanja da biti obdaren i napredan znači biti priznat i voljen; obrnuto, to i previše često znači biti izgnan i podvrgnut podsmehu.

Poput pravog patriote i velikog humaniste i filantropa, bez ikakvog oklevanja, vraćala se u Srbiju po izbijanju svakog rata i nesebično i neumorno pomagala ranjenicima. Nije imala dece i nije se udavala. Za vojnike ona nije bolničarka, ona je sestra, ona je majka, ona je najjača spona koju imaju sa svojim porodicama dok na ratištu ginu da bi odbranili te iste porodice i svoju otadžbinu. U tim teškim vremenima, ona je otelotvorenje Srbije, a oni su njena deca, njeni sinovi, mučenici kažnjeni zbog greha koji nisu počinili. Zahvalnost tih vojnika je bilo sve što je dobijala, ali i sve što joj je bilo potrebno. Njena nesebičnost služi na čast čitavom srpskom narodu. Bila je žena sa mnogo mogućnosti, akademski obrazovana slikarka koja se školovala i stvarala u velikim likovnim centrima Evrope, ali joj je od svega što je zatekla van granica svoje zemlje draža bila njena domovina i njen narod.

Poslednja slika koju je naslikala nosi naziv „Valjevska bolnica“. Između konferencije u Rimu, bolnice u Beogradu i bolnice u Nišu, izabrala je da ode u zloglasnu valjevsku bolnicu koju opisuju kao „kužnicu gde se jedva zna ko je živ, a ko mrtav“. Umire od pegavog tifusa, bolesti koja je pokosila hiljade vojnika, ali i doktora, bolničara i civila. Neumorno je pomagala ranjenicima do poslednjeg daha. Ona se pronašla među običnim ljudima, na frontu, gde je svoj patriotizam i čovekoljublje bez trunke nesigurnosti stavila ispred svoje karijere i životnog poziva. Zauzvrat, urezala je svoje ime u istoriju Srbije, da je pamte sve buduće generacije u nekim srećnijim vremenima od onih koje je ona proživela.