Isidora Kraguljac

Ponovo se mesec kao kap uvukao u sobu i plesao po zidovima valcer zvezda padalica ples tamne noći odagnao mrak buknuo u srcu plesao do jutra i rumene zore.

Plava zvezda iz jedne pesme simbol je lepog što se ne sme. Da li postoji – pitanje je sad? Ili je samo naš svet samo san? Da li ona zaista postoji? I da li je zaista u plavoj boji? Da…

Možeš biti deo mase koja ide, koja se kreće, a možeš i stati kraj puta i pomirisati cveće. Izgledaju tako daleko prijatelji i sreća, kao da si ti ovde, a to je neka planeta treća. Možeš se u sivu masu…

Na drvenom zidu, u brvnari, kuca, kuca, ne staje, naš dobri sat stari. Tik-tak, je’n, dva, tri, kad god treba ja ću kucnuti, tik-tak, je’n, dva, tri, uz mene ništa nećeš zaboraviti.

Belina svuda. Svuda je sneg. Samo lutalica, pas, prođe tek. Nebo je tamno, oblaci sivi, nebom celim se prostrli. Vetar zlosutno zvižduće gradom i elegične pesme rimuje neke. Pahulja se vijori nebom, prva, sama, zemlji se bliži sve nadomak reke.

Pustimo dugu prijateljstva da po nebu šara, nek’ sve na svetu vrvi od drugara, od drugara. Puške zamenimo slatkišima od čokolade, nek’ svi na svetu predano u službi mira rade.

Proleće. Ptice veselo pevaju. A među nama varnice ljubavi sevaju. Koncentracija opada. Opšta zaljubljenost vlada. Svako iznat tla lebdi, spuštao se niko ne bi.

Svet je siv, svod se ruši na nas. Dodo više nije živ, a ni čovek nema spas.

Ne osvrći se više, kasno je za to, u tebi sloboda diše i premalo ti je tlo. Vini se k’ nebu, suncu i oblacima, odatle se seti nas, pa maši nama svima. U svakom trenu, sekundi, minutu, okrećeš se od…