Belina svuda. Svuda je sneg.
Samo lutalica, pas, prođe tek.
Nebo je tamno, oblaci sivi,
nebom celim se prostrli.
Vetar zlosutno zvižduće gradom
i elegične pesme rimuje neke.
Pahulja se vijori nebom, prva, sama,
zemlji se bliži sve nadomak reke.
Dim se diže iz oblaka u vis
kao da traži zagađenje na bis.
Pokret jedan, jedini zvuk,
to kukurikanje petla para muk.
Kad sunce se probije kroz oblake,
sve kao da odjednom živne.
Ustaju ljudi, počinje dnevna buka.
Uživam u ta dva zvuka.
I gore i dole, i levo i desno,
svet više ne deluje tako tesno.
I dalje je hladno, i dalje vetar peva,
al’ ova pesma zvuči k’o žuna, k’o ševa.
Smeha, smeha, svet traži smeha,
smeh je za zimske dane prava uteha.
Sreća greje naša srca,
u njima sreća kuca.
Snežni pokrivač postaje tanji
i teški sneg postaje lanjski.
Ta ljudska sreća otapa hladnoću i sneg,
smeju se ljudi, oživljavaju svet.