Svet je siv,
svod se ruši na nas.
Dodo više nije živ,
a ni čovek nema spas.

Uništismo svet
svesno i nesvesno,
nigde više ptica let,
a pola nas je na to ponosno.

Plakati i kukati,
nema nam pomoći,
samo od sebe čudo
neće doći.

Reciklirati, čistiti,
svako to hoće.
Al’ ga posle dva dana
želja polako prođe.

Gde bi moglo to čudo
da se skriva,
kad treba Zemlju da
čisti i umiva?

K’o što je shvatio Delija
da ne postoji zemlja Dembelija,
tako i mi moramo shvatiti
da neće neko drugi ceh platiti.

Još se i mrzimo,
jedni drugima zavidimo,
tako ćemo za sve zločine
mi da platimo.

Jednom je jedno dete zaželelo,
jednom nas je ono zamolilo
da budemo dobri, dobri ljudi,
da svako svoga bližnjeg ljubi…

Dal’ taj glasić iko čuje?
Dal’ ga iko osluškuje?

Pitalo se jedno dete,
dal’ ćeš stati, strašni svete…