Sa Filipom Višnjićem po ustaničkoj Srbiji (Boj na Mišaru)

Boj na Mišaru – pesma

Polećela dva vrana gavrana
sa Mišara‚ polja širokoga‚
a od Šapca‚ grada bijeloga‚
krvavijeh kljuna do očiju
i krvavih nogu do koljena‚
Prelećeše svu bogatu Mačvu‚
valovitu Drinu prebrodiše‚
i čestitu Bosnu prejezdiše‚
te padoše na krajinu ljutu‚
baš u Vakup‚ prokletu palanku‚
a na kulu Kulin–kapetana;
kako pa’še‚ oba zagraktaše.
Tu izlazi kada Kulinova‚
izlazila‚ te je govorila:
„Ja dva vrana‚ dva po Bogu brata‚
jeste l’ skoro od donje krajine‚
od Mišara‚ polja širokoga‚
a od Šapca‚ grada bijeloga?
Jeste l’ vid’li mlogu tursku vojsku
oko Šapca grada bijeloga‚
i u vojsci turske poglavice?
Jeste l’ vid’li moga gospodara‚
gospodara Kulin–kapetana‚
koj’ je glava nad sto hiljad’ vojske‚
i koji se caru zarekao
da ć’ Srbiju zemlju umiriti
i od raje pokupit harače;
da će Crnog Đorđa u’vatiti‚
i živa ga caru opremiti;
i da ć’ isjeć srpske poglavice‚
koj’ su kavgu najpre zametnuli?
Je li Đorđa caru opravio,
Je l’ Jakova na kolac nabio,
Je li Luku živa ogulio,
Je l’ Cincara na vatri ispekô,
Je l’ Čupića sabljom posjekao,
Je l’ Miloša s konjma istrgao –
Je l’ Srbiju zemlju umirio?
Ide li mi Kulin–kapetane,
Vodi l’ vojsku od Bosne ponosne,
Ide li mi‚ hoće l’ skoro doći?
Ne goni li mačvanskijeh krava,
Ne vodi li srpskijeh robinja‚
koje bi me vjerno poslužile?
Kaž’te meni kad će Kulin doći,
Kad će doći‚ da se njemu nadam?“
Al’ besjede dvije ‘tice vrane:
„0j‚ gospođo‚ Kulinova ljubo‚
radi bismo dobre kazat glase‚
ne možemo‚ već kakono jeste‚
Mi smo skoro od donje krajine‚
a od Šapca‚ grada bijeloga‚
sa Mišara‚ polja širokoga‚
Viđeli smo mlogu tursku vojsku
oko Šapca‚ grada bijeloga‚
i u vojsci turske poglavice‚
i vid’li smo tvoga gospodara‚
gospodara Kulin–kapetana‚
i vid’li smo Crnoga Đorđija
u Mišaru‚ polju širokome;
U Đorđija petn’est hiljad’ Srba‚
a u tvoga Kulin–kapetana‚
u njeg’ bješe sto hiljad’ Turaka;
Tu smo bili‚ očima gledali‚
kad se dvije udariše vojske
u Mišaru‚ polju širokome‚
jedno srpska‚ a drugo je turska;
pred turskom je Kulin–kapetane‚
a pred srpskom Petroviću Đorđe.
Srpska vojska tursku nadvladala;
Pogibe ti Kulin–kapetane‚
pogubi ga Petroviću Đorđe‚
S njim pogibe trides’t hiljad’ Turak’;
izgiboše turske poglavice‚
po izboru bolji od boljega,
od čestite Bosne kamenite.
Niti ide Kulin–kapetane‚
niti ide‚ niti će ti doći‚
nit’ ‘se nadaj niti ga pogledaj‚
Rani sina‚ pak šalji na vojsku
Srbija se umirit ne može!“

Već danima lutam šumama, klonim se glavnih drumova, zaobilazim naselja, živim od voća i koječega što uspem da ukradem od  putujućih turskih trgovaca. Ali već dan, dva, ne znam, izgubila sam pojam o vremenu, nisam ništa okusila. Iscrpljena sam i jedva se držim na nogama dok dezorjentisano lutam bez cilja i odredišta. Ja sam begunac. Ja sam preživela.

Noge me izdaju i padam na travu. Počinjem da odustajem kada začujem glasove. Zadnjim atomima snage  ustajem i, bez pitanja da li mi se taj glas pričinio ili ne, bez pitanja da li su to Srbi ili Turci, prijatelji ili neprijatelji, uputim se u smeru odakle dopiru ti glasovi. Trčim, iako posrćem i saplićem se na svakom drugom koraku, bosih stopala izranjavljenih, a kose raspletene. Što se više približavam, to su glasovi brojniji i glasniji.  Najzad izbijam na ogromnu čistinu, punu šatora, naroda, konja,oružja i ostalih stvari razbacanih po zemlji. Na jednom delu polja, gomila ljudi kopa duboki šanac, dok drugi timare konje, oštre sablje i noževe ili pričaju međusobno. Uletim u najbliži šator, gde se četiri čoveka nešto dogovaraju iznad ručno iscrtane mape. Kada uletim, zabezeknuto se okrenu, dok se najviši već mašio za bodež koji mu stoji za pojasom. Pogledam svakog od njih ponaosob pravo u oči. A onda se onesvestim.

Kapci su mi tako teški. Sa mukom otvaram oči i zastenjem.

„Probudila se“, šapne stariji čovek sa bujnom sedom bradom. On, onaj visoki čovek i još jedan, bledi sa kratkim brkovima, se primaknu bliže mom neudobnom ležaju na zemlji. „Čija si ti, dijete?“, zapovedničkim tonom me upita visoki, crnomanjast muškarac vrane kose. „Polako, preplašena je i gladna. Evo, uzmi“, reče bradati i pruži mi parče kruha.  Nepoverljivo gledam i njega i hleb, širom otvorenih očiju. „U redu je, mi smo prijatelji. Mi smo Srbi“, strpljivo kaže treći čovek. Bojažljivo uzmem hleb, omirišem ga, pa ga halapljivo pojedem. Suv je i pomalo bajat, ali mi se u tom trenutku čini da je to najlepša hrana koju sam okusila u celom svom životu. Bradati se nasmeši, a crnomanjasti ponovi: „Čija si ti, dijete?“ Oklevam par trenutaka, osmotrim ih, pa počnem: „Ja sam kćer Uroša Markovića, bogatog trgovca iz Šapca.“ Glas mi je slab i promukao, pa pročistim grlo i nastavim: „Iako je moj otac bio bogat čovek, novac nije uvek uspevao da ga izbavi iz nevolja u koje se uvaljivao. Majka ga je stalno savetovala da drži glavu pognutu, a jezik za zubima, ali je on nije slušao. Na stranu pijančenje i kockanje, odbijao je da Turcima plaća porez, nije ih puštao u svoju trgovinu i uvek se drsko ophodio prema njima. A kada je turska vojska stigla do Šapca…“ Tu zastanem i zatrepćem da oteram suze. Osetim kako neko polaže ruku na moju kosu i, ohrabrena tim postupkom, nastavim, drhtavim glasom: „Ubili su mi oca, majku i starijeg brata, spalili trgovinu i odveli mlađu sestru.“ Bledi čovek me upita: „Ali kako si ti pobegla?“ Ispravim se malo i pomalo ponosno kažem: „Ranila sam jednog Turčina očevom sabljom, prosula vreo vosak sa sveće drugom u oči i pobegla glavom bez obzira. Jurili su me neko vreme, pa su zaključili da nisam vredna njihovog vremena, pa su odustali. I od tad lutam.“ Tri muškarca me pogledaše pa se povukoše u ćošak da rasprave ovo. Da li je to divljenje ili sažaljenje što vidim u njihovim očima? „Šta ćemo sa njom?“, pita visoki. „Ne možemo da je vratimo u Šabac, to je sigurno“, pomalo mrzovoljno kaže bledi. „Nemamo vremena da je bilo gde odvedemo, turska vojska se približava“, kaže visoki. „Kako onda da je zaštitimo? Ne može ona, vala, u boj sa nama“, kaže bradati. „Neka bude sa mnom“, čuh tihi glas. Trojica muškaraca zaćutaše i okrenuše se, a ja se uspravih i pogledah čoveka koji je sedeo kraj mene, ruke položene na moju kosu.Bio je obučen drugačije od one trojice, i, za razliku od njih, nije bio naoružan. Sve što je imao su bile bogato izrezbarene gusle i gudalo u jednoj ruci. Kasnije sam shvatila da su one njegovo najmoćnije oružje. Odveć star, tamnih očiju uperenih u daljinu, usana blago povijenih u nešto što je moglo biti osmeh. „Može da pomaže oko konja i hrane, a da za vreme same borbe bude sa mnom“, reče on. Tri muškarca se zagledaše, pa mi se visoki obrati oštrim glasom: „Da li se ti slažeš sa tim? Da li si spremna da radiš?“ Ja klimnem glavom, bradati se nasmeši, njih trojica izađu iz šatora i – postala sam deo vojske. Guslar ustade i pruži mi ruku. Ja ustanem i primetim da su mi stopala zavijena pocepanom tkaninom koja je poput zavoja. Malo me bole, ali je mnogo bolje nego juče. „Vodi me“, kaže on i pruži mi ruku.  Ja ga pogledam i shvatim. „Vi ste…“, užasnuto počnem. „Slep, da. Bog mi je uzeo vid u zamenu za glas.“ Još uvek sam malo potresena. Nikad nisam videla slepog čoveka do sad. Čini se da i on to oseća, pa menja temu: „Hajdemo sad, provešću te po logoru.“ Uhvatim ga za ruku i polako povedem van šatora. „Sada smo izašli…“, počnem, ali me on prekine: „Kako te zovu, dijete?“ Pogledam ga, pa kažem „Milica. Milica Marković“ On uperi nevideće oči u daljinu i reče: „Ja sam Filip Višnjić.“

Okrenem se oko sebe, pa kažem: „Upravo smo izašli iz najvećeg šatora, nadomak šume. Pored šatora su vezana četiri konja, jedan belac i tri vranca. U šatoru su sa nama bila još tri čoveka, ali ja ne znam ko su oni.“ Filip oćuta malo, pa mi reče: „Jesi li videla onog čoveka duge brade, nežnog ophođenja?“ Promrmljam: „Da, ko je to?“ On reče: „To je prota Mateja Nenadović. Putovao je u Rusiju i Austriju, uspostavljao veze i nabavljao oružje. Bio je sa nama kada smo pre dve godine oslobađali tvoj Šabac, bio je sa nama prošle godine kada smo oslobađali Karanovac i Užice, a pre nekoliko nedelja je Turke dvadesetak dana zagovarao da ne pođu na Šabac.“ Na pomen dana i nedelja, setim se: „Koji je danas datum?“ Filip reče: „Trideset prvi jul leta Gospodnjeg hiljadu devetsto šeste godine.“ Klimnem glavom. Pre osam dana su mi Turci pobili porodicu. Da skrenem misli, pitam: „A onaj bledi čovek kratkih brkova?“ Filip poče: „To je pop Luka Lazarević. On mnogo voli dobre konje i oružje, a ima jedan kuršum u telu što niđe nema doktora da ga može izvaditi, te će ga u grob sa sobom odneti. On je prvi u Šabačkoj nahiji ustao protiv Turaka… pa ima već dve godine od tad. Učestvovao je u oslobođenju Užičke i Sokolske nahije. Ovog proleća, Turci zapališe njegovu i još neke kuće u njegovom selu.“ Pop Luka, koji je baš tad prolazio pored nas, se iskezi i reče: „I nisu prošli nekažnjeno.“ Polako povedem Filipa napred i uskoro se polako šetamo između improvizovanih šatora. Čini se da svi poznaju Filipa jer ga svi pozdravljaju, a on otpozdravlja i upoznaje ih sa mnom. Svi su prijateljski nastrojeni i da ne znam drugačije, rekla bih da kampuju, a ne idu u boj. To se može primetiti samo po nedostatku one iskre u oku i nervoznim, brzim pogledima oko sebe. O nekima mi Filip priča malo opširnije. „Ima jedan čovek…“, započne on, pa baš tog čoveka pozdravi: „Pomaže bog!“ Ovaj mu otpozdravi, pa Filip nastavi: „To je Stojan Čupić, poznat i pod imenom…“ „Zmaj od Noćaja!“, uzviknem. „Znam ko je to.“ Filip se nasmeši, pa kaže: „Tačno, Zmaj od Noćaja. Njegovo pravo prezime je Dobrilović, ali pošto je kao dete ostao siroče, preseljen je u Šabac i tu ga je posinio Strahinja Čupić. Početkom pobune protiv dahija, bio je zreo, odgovoran, ali i preduzimljiv. To je veliki rodoljub i znalac rukovanja svakojakim oružjem, a takođe i najbolji govornik. Taj će ti svojim rečima ribu na suvo dovesti i ubediti je da tu pripada.“ Onaj visoki, crnomanjasti čovek je prolazio tuda i, čuvši Filipove reči, povika: „Ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću mu šta zatraži!“ Te reči svi oko nas privatiše odobravajućim klicanjem, a sam Čupić skromno pognu glavu. To me je zaintrigiralo, pa upitah: „Ko je taj čovek koji je to sad rekao?“ „To je naš vođa“, reče jedan čovek. „Najveći junak od svih nas“, reče drugi. „Živa legenda“, reče Filip. „Najveći vojskovođa na svetu“, sa strahopoštovanjem reče Čupić. Odjednom se baš taj čovek nađe ispred mene. Onako visok, zakloni i sunce. Tek tad sam ga dobro osmotrila. Crnomanjast, kuštrave crne kose i gustih crnih obrva, pravilnog nosa i visokih jagodica. Obučen u besprekornu odoru, sa malim, bogatim bodežom za pojasom. On me pogleda i reče: „Ja sam Karađorđe.“

Kako je već krenulo da se smrkava, Filip me odvede do zaliha hrane za koje sam sad ja bila odgovorna. Dok sam sa još nekoliko dobrovoljaca služila umorne vojnike (što je ogroman posao, samo u Karađorđevoj četi, koju smo mi služili, je bilo preko hiljadu ljudi), Filip je sedeo kraj mene i po glasu prepoznavao ljude. „Inače, njegovo ime zna svaki čovek, Turčin ili Srbin, odavde do Carigrada, a imena ima puno – Đorđe Petrović, Černi Georgije, Karađorđe… Bio je čuveni hajduk, preživeo je seču knezova i, kad okupiše se ljudi u Orašcu da ovaj zulum prekinu, beše izabran za našeg vođu.“ Obrok je bio skroman, parče kruha i komad sira, pa sam se potrudila da svi dobiju jednako sledovanje. Kada sam Filipu pružila njegovu porciju, on mi reče: „Ovaj čovek iza tebe, to je Jakov Nenadović, stric prote Mateje. On je javio Karađorđu za planove Turaka i zbog njega smo sada ovde.“ Malo kasnije, reče: „Ovo je Miloš Obrenović, veliki junak…“, ali njegovu priču o Milošu Obiliću prekinu poznati glas, pa Filip uzvikn: „Cincaru!“ Filip se izgrli sa tim čovekom, on uze svoje sledovanje od mene i ode, a Filip nastavi: „Ovo je bio Janko Popović, zvani Cincar. On je moj veliki prijatelj. On je bio u pritvoru, ali je uspeo da preživi seču knezova. Pre dve godine je počeo da se bori na Drinskom ratištu, a učestvovao je i u osvajanju Karanovca. Pre pola godine je bio u bici kod Lešnice, a pre četiri meseca je sa Jakovom učestvovao u bici kod Čučuge. Pre, koliko ima, mesec-dva, je učestvovao u napadu na Šabac.“ Kad sam završila sa posluživanjem, morala sam da nahranim i konje, a posle, dok su se vojnici skupljali oko vatre, a Filip se spremao da im peva, ja sam, onako iscrpljena, samo legla na zemlju i zadremala. Ujutru sam se probudila na svojoj postelji u Filipovom šatoru. Izgleda da vojnici kriju dobro srce ispod ozbiljne spoljašnjosti. Oni su gorka pilula sa slatkim punjenjem. Iako sam se probudila prilično rano, nisam se probudila među prvima. Malo posle mene se probudio i Filip, ali pošto je on otišao sa protom Matejom, ja sam rešila da obiđem logor. Sa dve strane se nalazio skoro završen šanac, a sa preostale dve sam primetila organizovano poređane ljude. „Straža“, sinu mi. A šatora dokle mi pogled seže. Primetila sam da ljudi, iako su izgledali kao da rade svakodnevne radnje, su sve vreme bili u stanju stalne pripravnosti. Šetajući, došla sam do Karađorđevog šatora, onog u kog sam juče uletela.

„Dok sam ja sa vojskom bio još na Moravi, čekajući napad Turaka od Niša, Turci iz Bosne, predvođeni bosanskim vezirom Sulejman-pašom Skopljakom i pašama Sinanom i Hasanom, su prodrli preko Mačve do Šapca, oslobodili ga opsade i potisnuli nas, ustanike, do ušća reke Vukdraže u Savu“, čuh Karađorđa kako govori. Zatim progovori pop Luka: „Istovremeno, jedan jači odred Turaka, pod komandom srebreničkog Hadži-bega, je krenuo iz Soko grada prema Valjevačkoj nahiji.“ Onda reče Jakov Nenadović: „Ja sam izvesio Karađorđa o tome i zatražio pomoć, a on mi, braćo, reče da ih zadržavam kako znam i umem dok on ne stigne.“ Stojan Čupić reče: „Prota Mateja i ja smo u Badanovcima pregovarali sa Turcima i dvadesetak dana smo ih zadržali da ne krenu na Šabac. Kada je Sulejman-paša Skopljak stigao sa vojskom do Šapca, Karađorđe je već pobedio na Moravi i krenuo u Podrinje.“ Zatim progovori Miloš Obrenović: „Ti si, Karađorđe, meni dao glavninu vojske i  ja pre deset dana podebih Hadži-bega.“ Ču se odobravajuće mrmljanje, pa ponovo progovori Karađorđe: „Bosanski vezir je sa svojom vojskom istog dana krenuo iz Šapca za Beograd. Desno krilo njegove vojske, predvođeno banjalučkim Hasan-pašom, smo dočekali u Mesarcima i potisnuli ka Šapcu. Glavnina turske vojske pod komandom Sulejman-paše Skopljaka je nastavila i uveče se ulogorila u selu Ušće. Tu smo ih tokom noći napali ustanici predvođeni Jakovom i popom Lukom, pa se bosanski vezir sa vojskom povukao u Šabac. Dok smo ovde, dvaput su nas napadali i dvaput su bili odbijeni.“ Ja htedoh da se nagnem da bolje čujem, ali umesto toga izgubih ravnotežu i upadoh u šator. „Šta radiš ovde, dijete?“ Zamucah nešto, ali moje jadno opravdavanje prekinu zadihani čovek koji ulete u šator i, obuzdavajući paniku, reče: „Turci dolaze!“ Vest se brzo pronela logorom i ubrzo su nestali šatori, konji su osedlani, sablje opasane, puške napunjene barutom. Mene i Filipa skloniše na jedno zaklonjeno mesto, gde smo bili bezbedni. Šanac je bio završen. Na grudobranu je bilo postavljeno zašiljeno, debelo kolje, na ogradu su postavljeni strelci u dva reda, a iza njih još dva reda boraca koji će menjati strelce dok pune puške. U svakom uglu šanca je bio postavljen po jedan top, a konjica je sakrivena u šumu. Turci su prešli rečicu Dumaču i konjica se razvila u borbeni poredak i lagano pošla ka Mišarskom brdu. Naša vojska je bila spremna. More ljudi, a na čelu ponositi Karađorđe, isprsio se, obučen u svoju najbolju odoru krvavocrvene boje, naoružan do zuba. Ali kada sam videla tursku vojsku… „Njih ima sto hiljada, a nas samo petnaest hiljada!“, panično sam opisivala situaciju Filipu. „Šta ćemo da radimo?!“ Filip uze svoje gusle i smireno reče: „Ne znam za tebe, dijete, ali ja ću da pevam.“ Zgranuto ga pogledam i viknem: „Ljudi će ginuti, a vama je do pevanja?“ On me upita: „Znaš li ti, dijete, čitati i pisati?“ „Ne“, skrušeno priznam. „Kako stojiš sa govorništvom?“, pita ponovo. „Loše“, kažem. „Onda ne znaš pravu moć reči. Reči mogu čoveka dići do neba i spustiti do dna.“ Instiktivno pogledah Karađorđa i gotovo ustuknuh. U njegovim bistrim, crnim očima gorela je neka sveta vatra. I tada mi je sve postalo jasno. Ovo je rat. Svaki od ovih ljudi je spreman dati svoj život za svoju domovinu. Svako od njih želi slobodu. Pogledam čoveka koji mi je najbliži, čupavog, golobradog mladića ne starijeg od dvadeset godina. Možda ima porodicu, možda nema. Niko ne zna njegovu životnu priču. Nikoga neće biti briga ako pogine ovde, danas i sada. „Hej!“, šapnem. On se okrene i upitno me pogleda. „Ti, da, ti. Kako se zoveš?“, kažem. On me upitno pogleda i kaže: „Marko Živković.“ Turska vojska se polako približava i on nervozno baci pogled ka njima. Ja ga gledam, mladog i uplašenog, i odjednom ga volim, njega i svakog Srbina na ovom polju. Volim te hrabre, rodoljubive ljude. Nežno šapnem: „Pamtiću te, Marko Živkoviću“ i zažmurim, urezujući njegov lik u pamćenje. U tom trenutku iznad bojnog polja prolete dva gavrana, zagraktavši, i dve vojske se sukobe. „U rat! U časnu smrt!“, Karađorđev glas se gubi u buci bitke. Tada Filip Višnjić zapeva. Do tad nikad nije povisio glas, uvek je govorio tiho i smireno, a sada se njegov glas prenosi preko celog Mišara, hrabreći Srbe, slamajući Turke, ulazeći u kosti, potresna tužbalica praćena cviljenjem gusli. „Polećela dva vrana gavrana…“, on je pevao, a nekoliko metara od nas, srpska vojska je svojom krvlju ispisivala nove stranice naše istorije. Filip reče: „Je li Đorđa caru opravio?“ Ja pogledah Karađorđa, koji se lavlje borio protiv nekog Turčina. „Jel’  Jakova na kolac nabio?“ Pogledam Jakova, koji se bori protiv dvojice istovremeno. „Je li Luku živa ogulio? Jel’ Cincara na vatri ispek’o?“ Vidim popa Luku i Janka Cincara kako, leđa o leđa, odbijaju tri Turčina. „Jel’ Čupića sabljom isekao?“ Stojan Čupić u tom trenutku zadaje odlučujući udarac i ubija zloglasnog zlikovca Musu Sarajliju. „Jel’ Miloša s’ konj’ma istrgao?“ Očima potražim Miloša Obrenovića i nađem ga kako neustrašivo juriša na neprijatelje. I dok je Filip pevao: „Ide li mi Kulin-kapetane? Vodi l’ vojsku od Bosne ponosne? Ide li mi, hoće l’ skoro doći?“, ja sam se iskrala iz našeg skloništa samo na trenutak, ali to je bilo dovoljno da me spazi jedan Turčin. Pritrčao mi je, zgrabio me za vrat i privukao k’ sebi. Odigao me je od zemlje, nisam mogla ni da pisnem, a kamoli pozovem pomoć i ponestajalo mi je vazduha. Dok sam ga gledala u pakosne, hladne crne oči, čula sam Filipa kako peva: „Ne vodi li srpskijeh robinja, koje bi me vjerno poslužile?“ Pogledah Turčina i dahtavo promrmljah: „Da nemaš možda ćerku mojih godina? Da neko sad nju ne davi kao ti mene?“ To je bio moj zadnji, očajnički pokušaj da se spasem i urodio je plodom. Turčin iznenađeno razgorači oči, na trenutak popusti stisak, što je bilo dovoljno da zgrabim dugi nož koji mu je stajao za pojasom i zabijem mu ga pravo u grudi. Turčin me pusti, uhvati se za nož koji sam zabila do drške i pade na zemlju. Spustim pogled na svoje krvave ruke. Ubila sam čoveka. Oduzela sam tuđi život. Imam samo jedanaest godina. Ja sam petao koji prerano kukuriče, dete bez detinjstva. Ali, gledajući onaj metež na bojnom polju, shvatam da nijedan Srbin ovde ne želi da ubija. On je primoran. Krvav je put koji vodi do zlatnih vrata slobode. Obrišem ruke  o suknju, čvršće vežem pletenice i brzo se vratim do Filipa. On i dalje peva, nadglašava buku bitke, slepih očiju uperenih u daljinu. Odjednom, kao da se sve utišalo i kao da svi gledaju par na sredini bojnog polja. Karađorđe je sabljom proburazio Sulejman-pašu Skopljaka. Oči mu se sjaje dok gleda poraženog protivnika.
Tajac. Niko ni da se makne.
Samo Filip Višnjić, dok mu vetar mrsi kosu i poigrava se sa odorom, ustade, diže ruke, sa guslama u jednoj a gudalom u drugoj, i uperi nevideće oči u nebesa, kao da se zahvaljuje.
I gromoglasnim uzvikom probi tišinu: „Srbija se umirit’ ne može!“

10 mišljenja na “Sa Filipom Višnjićem po ustaničkoj Srbiji (Boj na Mišaru)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

What is 10 + 15 ?
Please leave these two fields as-is:
IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)