Na rastanku želim da vam kažem…

Četvrti pismeni zadatak iz srpskog u osmom razredu.

Neću početi sa sladunjavom pričom kako se jasno sećam svog prvog dana u školi, kako se sećam teškog ranca i strepnje u srcu, nasmejane učiteljice i dece koja će mi kasnije postati najbolji prijatelji. Jer se ne sećam toga.

Iskreno, imam užasno i užasno dobro pamćenje.
Užasno pamćenje za sve blamove i ispade koje sam imala tokom godina, kao i neke ružnije stvari. Sve što mi se ne sviđa ja podsvesno – obrišem. Ali zato uvek mogu da računam na moju najbolju drugaricu sa pamćenjem slona da me savesno i kikoćući se natera da se postidim trenutaka koji su se desili pre više godina. Užasno dobro pamtim svaki detalj lepih momenata u životu. Sposobna sam da se godinama i godinama sećam mirisa parfema žene koju sam upoznala kada sam imala šest godina.
Zato, ne pamtim loše trenutke iz osnovne škole. Nevoljno zaboravljam većinu zadirkivanja, svađa, blamova, teških reči. Ali zato pamtim svaku podeljenu užinu, svaki iskren osmeh, svaku peticu i svaki put od kuće do škole i obratno.
Ako ćemo iskreno, a znam da će se u pozadini čuti hor koji uzvikuje „ŠTREBERUUU“, neke od najlepših uspomena iz osnovne škole nosim sa takmičenja. Ono bućkanje u stomaku jutro pred takmičenje, ono klackanje u poluraspadnutom autobusu, sati i sati dodatne sa nastavnicima… Tu su, naravno, i ona euforija kada saznam da sam osvojila mesto, ali i hladni žmarci posle svakog poraza.
Ali ništa se ne može meriti sa prijateljstvima iz osnovne škole.
Tokom ovih turbulentnih osam godina, stvorena su (i uništena) mnoga prijateljstva. Neka su trajala duže, neka kraće. Neka su bila iskrena, neka nisu. Ali svako prijateljstvo je sa sobom nosilo bezbroj dogodovština, tajni i uspomena. Što se tiče tih propalih prijateljstava, vodim se onom čuvenom „Prijateljstvo koje je prestalo postojati, nikad nije ni postojalo“. Iz osnovne škole izlazim sa nekoliko dobrih ocena i malo manje dobrih prijatelja. Malo je reći da već strepim šta bi srednja škola i razdvojenost mogli da urade tim mojim prijateljstvima.

Neobična mi je i sama pomisao da ću za par dana obući svoju najlepšu (i jedinu) haljinu, našminkati se i srediti frizuru, izgrliti i slikati se sa svima i otplesati taj zadnji ples. Neobično mi je što ću za nekoliko meseci otvoriti vrata neke druge učionice i zateći nepoznata lica kako sede u klupama. Neobično mi je što ću uskoro biti srednjoškolka.

Dakle, na rastanku želim da vam se zahvalim.
Hvala, prijatelji, što ste uvek bili uz mene. Hvala što ste činili svaku kontrolnu, svaki čas, svaku lošu ocenu podnošljivijim. Hvala što ste činiti svaku nagradu, svaku pohvalu, svaku lepu uspomenu još lepšim. I, da, hvala što ste me trpeli. Znam da nisam uvek bila u svom najboljem izdanju, ali pravi prijatelj ume to da oćuti.
Hvala, bivši prijatelji, što ste me naučili šta znači prijateljstvo. Prijateljstvo je ono što mi nismo imali. Hvala za svaki nož zaboden pravo u leđa, ispod lopatica, hvala za svaku odatu tajnu, hvala za svaku glasinu koju ste proširili o meni, hvala što ste me pripremili za srednju školu, a bogami i ceo život, gde ću se sretati sa ljudima poput vas. I, da, hvala što ste mi svojim ponašanjem pokazali koliko su ustvari vredni oni pravi prijatelji.
Hvala, nastavnici, što ste bili pravedni s vremena na vreme, što ste nas pripremali za mnogo strože profesore u srednjoj školi, što ste nam ponekad gledali kroz prste, puštali nas da prepišemo na testu ili da ne izađemo pred tablu. I hvala vam što ste nam nekada i davali par dvojčica, neopravdanih časova ili kaznenih kontrolni, jer smo nekada to i zaslužili.

I na kraju, hvala ti osnovna školo, što si mi podarila osam godina života koje nikada neću zaboraviti.