Bezbrižno lete, sneno i polako,
ponekad se pitam dal’ su pravi.
Uhvatiti jednog nije lako,
leptirići u mojoj glavi.

Sve moje brige i snove nose,
vredno kao mali mravi,
svašta ima ispod moje kose,
leptirići u mojoj glavi.

I kada brojim zvezde,
opružena u svežoj travi,
oni nastavljaju da jezde,
ah, ti leptirići u mojoj glavi.

Leteti mogu samo
oni čije su misli kao krila
na granici neba i zemlje
gde je sreća maločas bila,
gradeći temelje.

Sanjati mogu samo
oni čije je srce veliko
tako da u njega sve staje
i čije oči vide daleko,
i sreća traje i traje.

Voleti mogu samo
oni koji sebe mogu dati,
oni koje neko uze,
duša koja ume da pati
bez ijedne suze.

Ušunjao se san u sobu,
tiho, nežno poput laste,
rekao suzama da odu,
srce moje je počelo da raste.

Budi me nešto, iz inata.
Tiho, na prstima, bez buke,
san nežno  zatvara vrata.
Grle me tople, brižne ruke.

Sećam se:
uz jutarnje more smo hodali
u malom velikom gradu
na tuđoj obali.

Dan je bio spor i ušuškan,
zarobljen u očima tvojim.
Dan je bio tih i ućutkan,
proglašavam ga mojim.

Dan je bio tih i nepomičan,
čekao je da ga osvojim.
Dan je bio vrlo nostalgičan,
proglašavam ga mojim.

Dan je bio rumen i mek,
čekao je da ga nežno skrojim.
Dan je bio jedan uzdah tek,
proglašavam ga mojim.