Kako zvezde nastaju,
da saznaju,
naučnici glave razbijaju,
a zvezde im se podsmevaju
i sijaju, sijaju.
Te zvezdice pravi
kovač jak i vredan,
i taj je neumoriv,
zaista radan i nije sreće žedan.
On pevuši pesmicu
dok zvezde stvara,
a ima i psa,
vernoga drugara.
Taj kovač važi
za pravog čudotvorca,
a znaju ga i kao
Zvezdanog tvorca.
Srećan je u svojoj
trošnoj kolibi,
ni po koju cenu
napustio je ne bi.
Pas se zove Mesečko,
i vrlo je veran, a kad kovač
zapomaže: „Jao, jao!“
Mesečko skače da pomogne:
za gazdu bi i dušu dao.
Kovač kuje zvezdice,
pa ih šalje na nebo tamno,
da ga osvetle kao da je
lebdeće polje ravno.
Ko je pročitao ovo delo,
što je vrlo veselo,
taj pohita brzo, brže,
pa naučnike iz razmišljanja trže.
Dade im ovu pesmu,
a naučnici se čude
i govore:
„Ovo ne može da istina bude!“
Al’ ipak je sve
istina prava,
pa ko hoće,
nek’ proverava!
Neka ode iza sedam mora,
i videće kovača Teodora!