U kakvoj porodici živi radosno dete

Moja porodica je vremenom podrazumevala različite stvari.

Kada sam se rodila, moju porodicu činili smo tata, visoki muzičar večito razbarušene kose koji je bez trunke sumnje odabrao svoju strast kao životni poziv, mama, sitna žena najglasnijeg smeha koji ste ikada čuli sa očima neverovatno jarke boje nane, i ja, malecni bucmasti smotuljak u maminom naručju obasipan najbestidnijom količinom ljubavi kojom je jedna beba mogla biti blagoslovena, rođen u braku između dvoje ljudi čija je ljubavna priča bila jedna od onih zbog kojih devojke ljubomorno uzdišu, drugi parovi osećaju blagu grižu savesti, a sredovečne dame počinju da tapkaju uglove očiju maramicom. To je bila porodica u kojoj je raslo radosno dete.

Tri godine, tri meseca i osamnaest dana kasnije, moju porodicu smo činile ja, kovrdžava devojčica krupnih plavih očiju koja se blaženo nesvesna igra omiljenom plišanom ovčicom, i moja mama, koja je na kolenima u drugoj sobi, stežući na grudi pismo kojim joj je saopšteno da je na ratištu čovek koga je volela odsvirao svoju poslednju simfoniju, gušeći jecaje, grizući zglavke desne šake i nakon što su prokrvarili, delom da je ne bih čula i delom da bi opipljivim, fizičkim bolom skrenula sebi misli od onog drugog, razdirujućeg i neizmerno jačeg, koji se poput šumskog požara širio njenim grudima. Ne sećam se kada ni kako mi je mama saopštila da mi je tata poginuo. Sećam se samo delića njegovih pesmica pred spavanje kroz koje se uvek provlačilo moje ime – isprekidanih komadića melodije i poneke reči pesama koje više niko nije umeo da otpeva kao on.

Naredne tri i po godine, moju porodicu smo činile mama, koja je radila dva posla ali i dalje nalazila dovoljno vremena da mi isplete kosu, poigra se sa mnom kad god bih je to zamolila i da me sluša kako joj prepričavam poslednju dečju knjigu koju sam pročitala, baka, mamina mama, koja se nakon tatine smrti doselila u naš stančić, izvodila me u duge šetnje po parku i pravila nepravedno nenagrađenu najlepšu pitu od jabuka na svetu, i ja, natprosečno radoznala devojčica koja je neumorno zapitkivala o svetu oko sebe, nimalo pogođena smanjenjem prihoda našeg malog domaćinstva jer sam i dalje bila u okrilju porodice izmenjenih članova, ali nepromenjene ljubavi koju mi je pružala. Mama je tada često pevala, bilo dok je vezla sa bakom uz muziku sa radija, bilo dok bi radila kućne poslove. Baka i ja smo volele da je slušamo kako peva, a nekada bi me njene pesme neodređeno, ali snažno podsetile na tatu. Iako nije bila potpuna, bila je to porodica u kojoj je raslo radosno dete.

Zatim je mesec dana pred moj sedmi rođendan baka umrla. Jasno se sećam trenutka kada mi je uplakana mama rekla da nas je baka napustila, njenog čvrstog zagrljaja dok je jecala u moju kosu, i vrelih suza na svojim obrazima dok je moje detinje srce pokušavalo da prihvati činjenicu da više nikada neću zagrliti osobu koja mi je bila poput druge majke. Sećam se vrelog junskog sunca koje prži moje teme, dok me steže nova crna haljina kupljena samo za tu priliku koju nikada više nisam obukla, i tupog, obamrlog osećaja dok sam posmatrala kako se kovčeg spušta u zemlju u prisustvu malobrojne rodbine i prijatelja. Nisam mogla da plačem. Samo sam stezala majčinu ruku koja se tresla i zamišljala tatu kako grli baku, tamo negde visoko, i zahvaljuje joj što se brinula o nama dvema.

Naša porodica je tada spala na dva člana. Činile smo je mama, moja stena i najveći oslonac, moja oba roditelja, moja najveća podrška, i ja, dete kome uprkos materijalnoj situaciji koja nikada nije bila teža ni u jednom trenutku ništa nije falilo, a najmanje ljubav; i koje je tek tada počelo da primećuje majčina odricanja. Iako to nikako nije moglo biti lako, moja mama je sve stizala i sve postizala, balansirajući dva posla, kućne poslove i roditeljske obaveze, a ja sam bez ikakve sumnje bila sasvim obična sedmogodišnja devojčica, koja je sklapala prva prijateljstva, doživljavala prve detinje simpatije, isticala se u školi i u slobodno vreme gutala svaku knjigu koja joj je pala pod šake i pevala u horu, na veliku maminu radost. Bile smo same, ali bile smo zadovoljne. Iako nije bila savršena, bila je to porodica u kojoj je raslo radosno dete.

Zatim je došao on. Mama mi ga je prvo predstavila kao svog prijatelja, a tek nekoliko meseci kasnije smo imale „ozbiljni razgovor“ kada mi je objašnjavala da ga voli, da ćemo otići da živimo u njegovoj kući i da ćemo zajedno biti porodica. Ćutala je kada sam je pitala da li ga voli kao što je volela tatu. U njegovu kuću je moglo da stane pet stanova poput onog u kom smo do tad živele mama i ja. Odeća koju sam počela da nosim je počela da izaziva zavist kod mojih drugarica, igračke kojima sam se igrala su postajale skuplje, a hrana koju sam jela ukusnija. Istini za volju, u početku ništa nije nagoveštavalo ono što nas je obe čekalo. U početku, želeo je da se igra sa mnom, pomagao mi je oko školskih zadataka, izvodio je mamu na večere i igranke, i vodio nas je na putovanja po mestima na kojima nikad nisam bila. Sve mamine drugarice su joj zavidele, govoreći joj da je pronašla idealnog čoveka, zanosnog, pažljivog, dobrostojećeg. Čak mi se činilo da možemo imati novu porodicu. Naravno, nikada ne bi zamenio mog tatu, ali je izgledalo kao da se stvarno trudi da nas usreći. Prvi pokazatelj da nešto ne štima pojavio se par meseci kasnije u vidu mamine iznenadne nespretnosti. Jedna modrica bi osvanula ovde, jedna onde, „kako sam samo smotana“, govorila je ona. Male nesreće su se nizale jedna za drugom. Saplela se kada je silazila niz stepenice. Udarila je glavom u otvoreni prozor. Kutija joj je iskliznula iz ruku dok ju je skidala sa visoke police. „Kako sam samo smotana“, ponavljala je. „Sve je u redu“, govorila je. Jedno veče sam duže ostala budna, praveći „vulkan“ za čas prirode i društva, kada su do moje sobe na spratu doprli povišeni glasovi. Tiho, na vrhovima prstiju, sišla sam do dnevnog boravka i zatekla ih kako se svađaju. Tema same svađe mi nije ostala u sećanju, ali mi se zato šamar koji je odjeknuo i oborio moju mamu na pod urezao u pamćenje kao ona kap koja je probila branu i otvorila put za bujicu nesreće koja je čekala moju majku i mene. Bez sekunde dvoumljenja, vođena čistim impulsom i iznenadnom eksplozijom besa koja je odzvanjala u meni, uletela sam u sobu i zamahnula slabom detinjom pesnicom na njega. Još jedan šamar je odjeknuo, ovaj put upućen meni, oborivši me da se pridružim majci na podu. Njen vrisak, njegovi grubi uzvici i psovke, odvratan zadah alkohola koji se nezadrživo uvlačio u nozdrve, sve je to nestalo u trenutku kada sam se predala mraku. Onesvestila sam se. U danima koji su usledili, činilo se da je njemu laknulo što sam otkrila njihovu „malu tajnu“ jer mu je to davalo izgovor da iskaljuje svoj bes i na meni. Miran život se nakon te jedne večeri preokrenuo za sto osamdeset stepeni, a meni je ostalo samo da se pitam kako sam mogla da budem potpuno nesvesna njegove prave prirode i majčine tihe patnje i da krivim sebe što ne mogu ništa da preduzmem. Počeo je da me kažnjava za najmanje sitnice – neuredan radni sto, slomljena čaša, preglasna muzika. Uvek su to bili udarci ciljano usmereni na delove tela koje pokriva odeća, a svaki moj pokušaj da zatražim pomoć je bio grubo ućutkan njegovim jezivim pretnjama. Nikad nisam plakala, bez obzira na snagu udaraca, a činilo se da ga moje večito suve, razgoračene oči još više razgnevljuju. Dani su tekli jedan za drugim, a spoljašnji svet je živeo u neznanju o noćnoj mori koja se odvijala iza naših zatvorenih vrata. Iako je opšte mišljenje bilo suprotno, čak i zavidno prema našem „idealnom životu“, to je bila najdalja moguća stvar od porodice u kojoj raste radosno dete.

Udaljila sam se i od majke, koja je postala bleda senka pređašnje sebe u kojoj nisam pronalazila dodirnih tačaka sa jakom, optimističnom ženom koju sam nekada smatrala svojom stenom i najvećom podrškom. A ja sama sam postala ćutljiva, povučena, nervozna, konstantno na ivici živaca. Jednog dana u školi, drugarica iz odeljenja me je na velikom odmoru zadirkivala oko nečega potpuno banalnog. Bile smo odvojene od ostale dece, u izdvojenom delu školskog dvorišta. Bio je to okidač koji je doveo do potpunog pomračenja – potiskivana nemoć je proključala u meni. Bilo je tako lako ponoviti ono što je moj očuh bezbroj puta učinio mojoj mami ili meni. Podigla sam ruku i udarila sam je preko lica. Nakon prvog udarca, bilo je još lakše nastaviti, potpuno isključenog razuma, udarac za udarcem, ne birajući mesto, svom svojom snagom. A onda mi je u trenutku spala koprena sa očiju, savest je zamenila životinjsku agresiju i pred sobom sam ugledala uplakanu devojčicu u kojoj sam videla svoje ogledalo. Tada je iz mene po prvi put provalio plač i klekla sam pored nje, zagrlila je i počela da joj se izvinjavam kroz suze, dok je ona potpuno začuđena jedva uspela da promrmlja kako mi oprašta. To veče sam došla kući kao da sam se probudila iz dugog sna, kao da prvi put vidim potpuno jasno. Mama je prala sudove i pevušila, a on je gledao nešto na televiziji. „Ućuti već jednom“, dobacio joj je, a mama je pokorno prestala da peva, pognuvši glavu, ni ne pogledavši me. Obuzeta čudnim osećanjem, još uvek pod utiskom današnjeg događaja, prišla sam mu i počela da pevam jednu od pesama koju me je tata naučio. Prvo tiho, drhtavim glasom, zatim sve glasnije i sigurnije, očiju čvrsto fiksiranim na njemu. „Derište malo, nemoj da me provociraš“, zarežao je i ustao sa fotelje, preteći se približavajući i podižući ruku kao najavu onoga što sledi. Nisam se pomerila i nisam prestajala da pevam, pomirena sa onim što će se dogoditi, ali u trenutku kada je krenuo da zamahne ka meni, mamina ruka je uhvatila njegovu otpozadi i zadržala je čeličnim stiskom. Na njenom licu bio je izraz koji dugo nisam videla, i konačno sam na njemu prepoznala lice one žene koju sam poznavala i volela. „Predugo“, samo je izustila. Praćena najgnusnijim psovkama i povicima, uzela me je za ruku, spakovala naše najneophodnije stvari i iste večeri smo otišle kod jedne od njenih prijateljica. Ono što je usledilo je bilo mučno i teško, konačno progovaranje o onome što smo doživele i lečenje tragova koje je to ostavilo na nama, a koji su ponajmanje bili fizički, pokretanje sudskog postupka i život sa stigmom „žrtve porodičnog nasilja“, ali je to bila ispravna stvar za uraditi i u svakom slučaju bolja od alternative koju predstavlja život u takvoj porodici.

Moju porodicu ponovo činimo mama i ja. Utehu pronalazimo u našem zagrljaju, pomažući jedna drugoj da prebolimo i pokušamo da se uklopimo u novi način života. Same smo, ali više ne živimo u strahu, konačno slobodne i srećne. Mama nas je uključila u program koji pomaže ženama i deci koji prolaze kroz isto ono kroz šta smo nas dve prolazile i, iako nije lako ponovo prolaziti kroz to u sećanju, zaista me ispunjava mogućnost da dam svoj doprinos time što ću podeliti svoje iskustvo.
Kada govorim o nama dvema i našoj sadašnjici, uvek s ponosom kažem: „Ovo je porodica u kojoj raste radosno dete.“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

What is 15 + 5 ?
Please leave these two fields as-is:
IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)