Kroz lik Mersoa kao amoralnog čoveka bez empatije, Kami slika svet iz perspektive pojedinca kog okolina ne može i ne želi da shvati, i ne uspeva da ga svrsta ni u kakvu prethodno ustanovljenu kategoriju. U svetu ljudi naviknutih na stereotipe i jednoobraznost, Merso predstavlja apsurdni izuzetak koji u društvo i uspeva bar prividno da se uklopi, ali u sistem nikako.
Iako su mnogi njegovi postupci makar neobični, ako ne apsurdni prosečnom čitaocu, poput odsustva reakcije na majčinu smrt ili ravnodušnost prema Mariji, uprkos tome što eventualno pristaje da je oženi, okrećući stranice romana, postepeno se navikavamo da je Merso jednostavno takva ličnost – apatični samotnjak. Iako, istini za volju, ne sreće i ne komunicira sa mnogo ljudi, oni koji ga poznaju nemaju ništa protiv njega, a mi kao čitaoci imamo uvid u njegov unutrašnji monolog, i možemo primetiti apsolutno odsustvo bilo kakve pakosti ili zlonamernosti. Njegove komšije, poznanici i šef ne obraćaju mnogo pažnje na njega, ali ga donekle prihvataju takvog kakav jeste. Neko poput Marije uspeva čak i da ga zavoli, uprkos odsustvu bilo kakve emotivne reakcije s njegove strane.
Uprkos tome što je okolinu stranac, Merso se donekle uklapa jer ne čini ništa što bi ukazalo na njegov unutrašnji svet lišen pojma morala, i uživa u monotoniji svojih dana, dopuštajući životu da ga stavlja u najrazličitije situacije u kojima minimalno učestvuje. Međutim, predvidljivost njegovog života biva poremećena spletom događaja nakon smrti njegove majke, koji deluje kao da mu drugi kroje sudbinu, a da toga ni oni ni on sam nisu svesni. Različiti doživljaji u kojima Merso zatiče sebe kulminiraju trenutkom u kom sam sebi postaje stran – trenutkom kada povlači obarač pištolja uperenog u Arapina, u aktu koji jedva može biti okarakterisan kao samoodbrana. Apsurdan je taj čin jer do poslednjeg trena deluje krajnje nepotrebno, kao da je Merso svojom nezainteresovanošću postao marioneta koja bije tuđe bitke. Selest, jedan od njegovih poznanika, u svom svedočenju kasnije čitav događa opisuje kao nesrećnu slučajnost, i zaista tako deluje. Niko nije namerno usmeravao Mersoa, bio on toga svestan ili ne, ka ubistvu Arapina, čak ni Remon koji ima odgovarajuć motiv. A u trenutku kada Merso ubija neznanca s kim nije imao nikakve zavade, to se čini neminovno. Neizbežno.
Merso svoju hladnokrvnost zadržava i kada je suočen sa zatvorskom kaznom. U početku ne primećuje razliku u svojoj dnevnoj rutini, osim što mu je uskraćen njegov jedini porok – cigarete. Ali, čim ga prođe želja za cigaretom, otkriva da mu zatvorski život ne predstavlja nikakvu nepogodnost. Apsurdno, čovek koji ne gaji nikakve emocije pronalazi utehu i zanimaciju u svojim uspomenama. Ali najprimetnija neobičnost njegovog položaja je to što je i u zatvoru stranac. U društvu koje deli ljude na dobre i zle, za očekivati bi donekle bilo da se individua koja se ne uklapa među slobodne ljude nađe među sebi jednakima iza rešetaka. Merso, međutim, ni u svojim očima, ni u očima sudije i sveštenika koji razgovaraju sa njim, nije ni po čemu nalik na prosečnog zatvorenika. Posmatrajući ljude oko sebe sa svoje strane zatvorskih poseta, Merso deluje usamljenije nego ikad, stranac sa obe strane zakona.
Najveći apsurd romana se pak nalazi u Kamijevom opisu pravosudnog sistema koji nema dodirnih tačaka sa objektivnošću i koji ga osuđuje na smrtnu kaznu. Argumente za takvu presudu tužilaštvo nalazi u svemu osim samog zločina, u svemu po čemu Merso odskače od okoline – ne kao bolji ili gori, već jednostavno drugačiji. Optužen je što nije pustio suzu na pogrebu svoje majke i što je sa Marijom gledao komediju dan nakon njega; optužen je što je svedočio u korist svog prijatelja, kakvo god to prijateljstvo bilo, i što ne veruje u Boga; optužen je zbog svega što jeste, a zanemareno je sve što nije. Oni koji svedoče u njegovu korist, zahvaljujući predrasudama porote, uspevaju samo da zapečate njegovu sudbinu. Njihove reči se izvrću u optužbe, i oni mogu samo bespomoćno da posmatraju kako Mersoa osuđuju na smrt. Od početka čitavog procesa, Merso se ponovo nalazi u situaciji da drugi kroje njegovu sudbinu, s tom razlikom što je sada toga svestan i da su posledice pogubne. Čitav apsurd pravosuđa se okomio da eliminiše anomaliju koju smatra opasnom, i u tome uspeva zahvaljujući strahu većine od onoga što joj je strano i nepoznatno.
Tu je očigledna snaga Mersoove apatije, kada u trenucima kada je suočen sa izvesnošću sopstvene smrti, sa nekom rezigniranošću razmatra život kakav je mogao da ima i koji mu je izmakao iz prstiju, priseća se svog oca koji je prisustvovao smrtnoj kazni, i na kraju zaključuje da svi umiru pre ili kasnije, te da je sam trenutak smrti nebitan. Ne pušta suzu, ne preklinje za milost, ne pokušava da pobegne. Kao i prema životu, i prema smrti je ravnodušan.
Igrajući se sivim područjima onoga što nazivamo dobro i zlo, Kami nas šeta kroz moralno minsko polje, terajući nas da preispitamo sopstvenu definiciju normalnog. Udaljivši nas od ekstrema i suočivši nas sa individuom čija se priča nalazi na ivici morala, nameće nam vanvremensko pitanje o granicama tolerancije različitosti i na tapet stavlja hitrost čoveka da osudi svoju sabraću, ostavljajuči prostor svakom čitaocu da donese sopstveni sud o glavnom liku. Ako sme.