pišem ti
o svojim snovima
nadama
željama
doživljajima
o svim tim nebitnim sitnicama koje mi se događaju.
vrhom svog pera cepam
tanku tkaninu stvarnosti
ono što pokulja iz procepa
to si oduvek bio ti.
pišem ti
prava, duga pisma
perom
mastilom
na hartiji
onako staromodno kako retko ko radi ovih dana.
koverte nema, markice još manje
i dok linije stvarnosti postaju sve tanje
stavljam tačku, post scriptum ne postoji
život nezaustavljivo dane broji
pišem ti
o svetu kako ga ja vidim
dugo
redovno
i bolno iskreno
jer samo tako moje neuredne misli imaju neki smisao.
pismonoša te nalazi i bez adrese
moja ti pisma košava donese
čujem tvoj odgovor u zvuku kiše
i dečijem smehu, al’ malo tiše
pišem ti
svakog dana, bez prestanka
juče
danas
i sutra
pišem ti kao da postojiš pisma koja nikad nećeš pročitati.