On je lopov. Ja sam njegov nož.
Kupio me je onog dana kada je pobegao od kuće i nikada se više nije osvrnuo. Nikada se nije vratio.
Spavamo danju, u parkovima, u zavučenim ćorsokacima velikog grada kog poznaje bolje nego unutrašnjost svog džepa – u kome se i ja nalazim – gde zna da ga niko neće pronaći, u haustorima zgrada u koje se uvučemo iza nekog stanara ili, onim danima koji slede nakon uspešnih noći, u nekom motelu gde niko ne obraća previše pažnje na njega.
Spavamo danju, kada njegovi vršnjaci odlaze na predavanja na fakultete, ili pak na svoja radna mesta.
Spavamo danju, kada nema tame da ga obavije poput oklopa i kostima u isto vreme, tame koju je prigrlio kao svog najvećeg saveznika.
Spavamo danju, kada se svaki deo grada smatra bezbednim, kada svako strašilo manje uliva strah jer je obasjano dnevnom svetlošću, kada ljudska priroda nalaže da se osećaju sigurnije.
Budimo se u vreme kada zraci zalazećeg sunca boje nebo u krvavo crveno.
Budni smo noću, kada igra senki u ljudskim očima bezopasne objekte pretvara u potencijalnu opasnost.
Budni smo noću, kada grad oblači svoje razmetljivo odelo od neonskih svetala, mladih ljudi i polifonije različitih muzika, uzbuđenog žamora i zvukova saobraćaja.
Budni smo noću, kada počinje naša sezona lova. On postaje predator, a svi oko njega potencijalni plen.
Naučio je da se kreće neprimetno, smireno, graciozno, poput ulične mačke. Gotovo i da ne osetim kretanje dok sam u njegovom džepu. Par promišljenih pokreta, diskretan potez ruke, prepredeni poduhvat koji se može meriti sa mađioničarskim predstavama, i vrednost nekoliko njegovih sledećih obroka je iz tuđeg prešla u njegovo vlasništvo. Nikada prevelike sume, nikada predmeti prevelike vrednosti, nikada nije dozvolio da ga pohlepa prevari da zagrize prevelik zalogaj. Nikada nije bio uhvaćen, mada je nekoliko puta došao opasno blizu tome – taman dovoljno puta da se da primetiti kako deo njega uživa u riziku koji preduzima, tom hodu po žici razapetoj između oblakodera, voli taj nalet adrenalina u svojim venama.
Moralne nedoumice su se cepkale na sve sitnije komade svakom krađom, svakom noći provedenom na ulici, svakom prilikom kada je morao da me upotrebi.
Uglavnom me ne vadi iz džepa.
Nekada me koristi da preseče kaiš torbe ili raspori već delom rašiven džep. U početku ga je prosto umirivalo moje prisustvo tu, na dohvat ruke. Kada bi se našao u opasnosti, poznata težina u desnom džepu je pružala svojstvenu vrstu utehe, podrške.
Ali ljudi u plavom nikada nisu bili najveća opasnost. Nisu to bili čak ni ljudi čije novčanike i nakit bi pozajmljivao na neodređeno vreme. Bili su to ljudi ulice, koje bi neko neupućen možda smatrao njegovim prijateljima ili saborcima. Ljudi noći koji bi izronili iz tame kada bi im na neki način postao smetnja, i okružili ga u nekoj uličici.
Tada bi me vadio iz džepa, a sjaj oštrice na slabom svetlu mesečine i slab trzaj kojim bi oni ustuknuli hrabrili su ga. U njegovoj ruci osećao bih ubrzan puls kako odjekuje u ručnom zglobu, uzburkanu krv i gotovo neprimetno drhtanje ruke. Osetio bih iznenadan nalet hladnog noćnog vazduha u trenutku kada bih se našao u njegovoj ruci, a zatim vrelinu, dok bi sve oko mene vrištalo u crvenoj boji. Obliva me gusta tečnost, guši oštricu, natapa dršku, kaplje po tlu.
On je lopov. Ja sam njegov najbolji prijatelj.