Dečije sobe

Napuštene dečije sobe su pokvareni časovnici, slomljenog stakla i iskrivljenih kazaljki.
Napuštene dečije sobe su zvezdana prašina, otisci nekih drugih života, dah prošlosti.
Napuštene dečije sobe su tri tačke, nedovršena rečenica koja ipak označava kraj.

U napuštenoj dečijoj sobi možete videti čitavo jedno detinjstvo, čitav jedan život u malom koji se odvija pred vašim očima. Ako pažljivo pogledate i sklopite razbacane deliće života u pravom redu, videćete devojčicu koja odrasta, od kolevke pa do fakulteta i odlaska od kuće. Čitav jedan paralelni univerzum.

Drveni konjić pohabane grive, gomila lutaka, plišanih igračaka i jeftinih medvedića razbacanih po sobi u nepravilnim razmacima. Skoro prazne bočice skupih parfema. Zaboravljene minđuše. Knjige nagomilane na i ispod stočića od tamnog drveta koje nisu preživele selidbu i ostale su da u tišini napuštene sobe ispredaju priče samoći. Kada otvorim neke od njih, pronalazim razne posvete ispisane različitim rukopisima, različite datume i različite potpise. Udžbenici koji više ne služe ničemu i sveske ispisane urednim ili manje urednim rukopisom. Dnevnici puni pisama, ceduljica, stihova i beleški. Stari mobilni telefon bez baterije. Naočare za sunce koje su iz mode izašle pre nego što sam ja izašla iz porodilišta. Ogledalo na  kome stoji bledi otisak usana otisnut grimiznim karminom. Cipele broj 31 u duginim bojama koje su nošene na petom rođendanu. Bočice lakova za nokte. Sobni bicikl za koga sam prilično sigurna da je oduvek ispunjavao samo funkciju čiviluka, koju i danas ispunjava. Krevet stoji uredno raspremljen, kao da i dalje čeka nekoga. U komodi, u svim fiokama je neuredno nabacan veš i čarape. Volim ponekad da otvorim veliki ormar i, iako znam da ne bi trebalo, izvlačim zaboravljene haljinice, majice i suknjice i isprobavam ih. Prelazim rukom preko urednih nabora na sivoj haljini i uzdahnem. Svaka stvar u ovoj prostoriji na sebi nosi, poput nevidljive paučine, bezbroj uspomena. Poželim da sam ja proživela taj život pa da mogu znati koje od njih nosi ova haljina. Vratim je u ormar i okrenem se oko sebe.

Napuštene dečije sobe izazivaju suze.
Suze zbog nečega što je prošlo i što se nikada neće vratiti. Suze koje kvase humku jednog detinjstva. Plačem zato što shvatam gde je bivša vlasnica sobe sada – nepovratno izgubljena u svetu odraslih žena koje moraju da plaćaju račune, depiliraju noge i brinu se o drugima, umesto da se neko brine o njoj. Plačem zato što shvatam prolaznost života i neumoljivost vremena. Plačem zato što shvatam da će jednog dana i moja soba izgledati ovako.

Ono što me dokrajči su fotografije.
Fotografije, fotografije svuda, po zidovima, u jeftinim šarenim ramovima, na plutanoj tabli, fotografije nekih momenata, nekih uspomena koje ja ne mogu ni da zamislim. Teški albumi sa fotografijama porodice, prijatelja, letovanja, zimovanja, smešnih izraza lica i loših frizura, blistavih osmeha, očajnih modnih izbora i nezaboravnih trenutaka. Prepoznajem osobe sa fotografija, ali sve izgleda nekako daleko, izlažirano, nejasno. Zašto se one nisu promenile kada sve ostalo jeste? Zašto mi se smeju u lice srećnim ljudima na njima, zašto mi pokazuju da je čak i sreća prolazna?
Zašto njihov papir žuti, ali se osmesi ne menjaju?

Na vrhovima prstiju, da ne probudim duhove prošlosti, izlazim iz sobe i zatvaram vrata za sobom.
Sve ostaje onako kako je i bilo, da čeka.
Kao dečija soba nekoga ko je otišao.
I ko se nikada neće vratiti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

What is 12 + 3 ?
Please leave these two fields as-is:
IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)