„Biblioteka je kuća u koju uđeš mali, a izađeš veliki.“ (I. Andrić)

Postala sam član gradske biblioteke čim sam naučila da čitam, sa neke tri-četiri godine. Samog učlanjivanja i prvih pozajmljenih knjiga se, naravno, ne sećam, ali sve što je usledilo svrstavam kao jednu od svojih najdragocenijih uspomena.
Prvo sam, polako, ali sigurno, počela da osvajam dečji deo vrnjačke gradske biblioteke. Osvojivši simpatije i poverenje bibliotekarki, ubrzo sam kući nosila veći broj knjiga ili knjige koje nisu za izdavanje. Često je bilo perioda kada bih svaki dan odlazila u biblioteku, jer bih sve knjige koje sam uzela prethodnog dana „gutala“ čim dođem kući. Posvećivala sam pažnju i drugim aktivnostima poput igre, učenja ili druženja, ali je ipak moj omiljeni način da provedem vreme bio uz knjigu. Odrasla sam u kući punoj knjiga i roditelji su rado, kad god su mogli, podržavali moje interesovanje kupujući mi knjige. Nakon par godina, iskrsao je problem: dečji deo biblioteke mi je postao nezanimljiv. Nakon što sam pročitala većinu knjiga za decu koje su mi bile interesantne, polako sam prelazila na, možda ne nužno ozbiljno, ali svakako štivo namenjeno čitaocima starijim od mene. Nebrojeno puta bih, kada bi me majka zatekla za nekim njoj poznatim naslovom u rukama, čula reči: „Šta to čitaš?“ i „Shvatićeš tu knjigu kad malo porasteš!“ Epilog priče je da, kada je dečji deo proširen i premešten na gornji sprat, meni je već prošlo vreme za slikovnice i knjige za decu. Kako su se tehnološke mogućnosti i moje poznavanje stranih jezika povećavali, prestala sam da budem ograničena na knjige od papira pisane na mom maternjem jeziku. Iako se mnogi ljubitelji književnosti ne bi složili sa mnom, smatram da su elektronske knjige sasvim adekvatna alternativa za štampane, mada ih nikad neće nadmašiti. Isto sam se smejala i plakala nad ekranom kao nad papirom. A plakala sam, naglas se smejala, čak se i ljutila, verujte mi, bezbroj puta.
Za ovih trinaest godina, koliko traje moja ljubav prema pisanoj reči, ne mogu da izbrojim koliko puta sam preživela rolerkouster osećanja, proputovala svaki kutak ovog i mnogih drugih svetova, upoznala više likova nego što mogu upoznati ljudi za ceo život i to naizgled nepomična, bezizražajnog lica, u fotelji, sa knjigom u rukama. Radnje pojedinih knjiga pamtim isto kao istorijske događaje, a radnje omiljenih knjiga znam do detalja bolje nego bilo koju lekciju iz istorije. Jedna sam od retkih koja voli da čita knjige više puta, jer svaki put se iznova prisetim nekih zanimljivih i otkrijem nove detalje. Svaku knjigu koju posedujem sam pročitala dvocifren broj puta, a često dok potpisujem karton u biblioteci, iznad vidim svoj potpis.
Jedan od najlepših darova koji mi je književnost podarila je mogućnost kritičkog razmišljanja. U početku sam čitala sve što bi mi palo pod ruku. Iskustvo ne samo da mi je omogućilo da budem izbirljiva po pitanju svog štiva, već i da uočim šta je ono što mi se kod nekih pisaca dopada, a šta ne i šta je ono što odvaja velikane i klasike od štiva za dokone domaćice i praznoglave tinejdžerke kojima je ljubavni trougao dovoljan za „dobru knjigu“. Naučilo me je da ću uvek imati zajednički jezik sa ljudima koji vole da čitaju, bez obzira na sve ostale razlike koje nas naizgled razdvajaju, i da će se ti ljudi uvek izdvojiti od ostalih, suptilno ali primetno, po načinu izražavanja, stavovima i kulturi. Čitajući, shvatila sam da i ja imam nešto da kažem, a uzimajući delove stilova različitih pisaca, gradila sam svoj. Nikada mi se ne dešava da ostanem bez reči, ali uvek tražim nove načine da se izrazim i obogatim svoj rečnik.
U dva navrata sam se i sama oprobala u ulozi bibliotekara: prvi put u šestom razredu, kada sam sa nekoliko drugarica iz razreda popisivala školsku biblioteku; drugi put, nekoliko letnjih raspusta za redom, kada sam popisivala privatnu biblioteku svog ujaka u Čačku koja broji oko 5000 knjiga. Svidelo mi se, ali ipak se bolje snalazim u ulozi čitaoca. Više puta bih pravila pauze u popisivanju da bih pročitala knjigu koju sam pronašla i koja me je zainteresovala.
Istini za volju, nema više svakodnevnih poseta biblioteci. Tempo života i druge obaveze mi to ne dozvoljavaju. Ipak, trudim se da u svaki trenutak slobodnog vremena ubacim poneku knjigu, često žrtvujući san zarad dovršavanja romana sa nepredvidljivim krajem. Više godina sam bila istaknuti član biblioteke i stalno joj se vraćam kao da se vraćam kući. Ljubav prema književnosti je jedna od retkih koja je u svakom trenutku mog života bila uzvraćena, bezuslovno i neprekidno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

What is 5 + 14 ?
Please leave these two fields as-is:
IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)