Nakon dve i po godine pauze, osmelih se da napišem nešto novo.
Moj poslednji unos na ovom blogu je bio jedan od poslednjih pismenih zadataka u četvrtoj godini srednje škole. Zahvaljujući pismenim zadacima i literarnim konkursima je ovaj blog manje-više redovno dopunjavan novim pisanijama do tog trenutka. U nedostatku zadatih tema, a uhvaćena u vrtlog novih situacija i novih obaveza koje su me sačekale na fakultetu, pisanje je postalo jedan od mojih mnogobrojnih zapostavljenih hobija.
Nedavno sam razmišljala o tome šta me čeka po završetku osnovnih studija. Ne bih svoje planove, ideje i maštarije izlagala ovde, da neko ne urekne, ali su poprilično ambiciozni i razlog su zašto budućnost vidim kao svetlo na kraju tunela umesto ponor u koji nezaustavljivo srljam. Uto pomislih kako će mi nedostajati ovo što sada imam, i to nedostajanje na trenutak osetih kao da zaista iz budućnosti trenutno gledam sebe kako sedim na krevetu svoje sobe u Studenjaku, stegnu me u grudima samo na trenutak. Logičan sled tog toka razmišljanja je kako bih volela da na neki način dokumentujem svoj trenutni život, najviše da bi mi služilo kao spomenik nekim prošlim vremenima kad se pojave prve bore smejalice, a ako ikome bude zanimljivo da čita moja razmišljanja, utom bolje. Na toj ideji je i osnovan ovaj blog pre 11 godina. Ostavljam iza sebe dečije pesme, tinejdžersko prenemaganje i srednjoškolske eseje. Zato će naredni unosi na ovom blogu biti nešto slično unosima u dnevnik. Usput, nadam se da ću ponovo u sebi otkriti onu iskonsku potrebu za pisanjem, kao vid vrištanja u prazno ogoljenog od potrebe da bude čuto.
I nadam se da ću imati dovoljno samodiscipline da svoj „dnevnik“ ne napustim nakon nekolicine stranica.
P.S. Jedan bambi za sve koji su na prvu loptu skapirali referencu u naslovu :)