Jer ona je bila ruža, a ja sam bila ljubičica.
Ja sam bila obična, poznata i slatka. Mirisala sam na proleće i ćutala. Stidljivo bih promolila glavu iz trave da najavim preporod, renesansu, proleće. Ne bi ni znao koliko ti nedostajem sve dok ne nastupi okrutna zima.
A ona je bila elegantna, crvena poput greha i – trnovita. Koliko je zavodljivo mirisala i mamila svojom crvenom bojom, toliko je povređivala svojim trnovima. Bez njih, osećala se bespomoćno, nezaštićeno. Hrabro bi nanosila karmin i smešila se blistavo belim osmehom, ali bez svojih trnova, kako da sačuva te izazivački crvene latice?
Na kraju krajeva, ruže možeš naći u svakoj cvećari, u raznim bojama, „našminkane“ šljokicama, mašnama i trakama. A ljubičicu ćeš naći na prostranoj livadi, kako miriše i donosi život posle duge zime.