Piši kao što govoriš

„Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča sâmo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života – krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sâm sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.“
– Ivo Andrić

Svaki početak je težak, kažu.
A meni nijedan početak nije težak kao prazan list papira.
Gledam ja njega, gleda on mene. Belina mi bode oči, podsmeva mi se, ponižava me, izaziva me. Ismeva moj nedostatak reči kojima treba da ga ispunim.
Mastilo u peru se uzburkalo, nestrpljivo da započne ples po linijama papira.
Ali pre nego što započnem, moram da postavim sebi jedno pitanje – zašto pišem?

Ponekad se zapitam da li iko čita ova moja pisanija na blogu ili ja jednostavno pišem sama sebi. A ako pišem sama sebi, da li to loše? Na kraju krajeva, ovaj blog je svojevrstan dnevnik mojih razmišljanja i na njemu se jasno vidi moje sazrevanje kao pisca, ali i kao osobe.
Ili to samo ja vidim?
Lepo mi je da zamišljam da pišem sama sebi. Svaka priča, svaka pesma je malo pismo budućoj Isidori (koja će, naravno, biti prelepa bogatašica/poznati pisac/svetski putnik) kojim poručujem sebi Nemoj da si se usudila da se iskvariš. Dobro, ova nerealna očekivanja u zagradi će mnogi protumačiti kao usudila se da se iskvari, ali to nije poenta.
Čitajući svoje stare pesme, objavljene priče i praistorijske unose u ispisanim dnevnicima, osećam se kao da u nekoliko redova sažimam svoj život.
Šta sam postigla, a šta ne.
Koliko sam napredovala, koliko naučila, koliko novih stvari probala.
Šta se sve promenilo i da li se promenilo na bolje ili na gore?
I, na kraju, da li se samo pisanje poboljšalo ili ne?
Da li još uvek zvuči toliko amaterski da bode uši ili se dešava da me neko pomeša sa pravim piscem?
Da li razvijam svoj prepoznatljivi stil?
Uvek pišem pod jakim utiskom neke emocije. Nebitno da li je u pitanju sreća, tuga, ljubav, bol, jedini način da primirim sukobljene misli pod ovom gustom, smeđom kosom je da uzmem olovku u ruke i počnem da pišem. Tek nakon nekog vremena, kada osećanja splasnu i započne period primirja u mojoj glavi, čitam napisano, prepravljam, brišem, donosim svoj sud. Retko kad sam zadovoljna finalnim proizvodom, stalno imam potrebu da dopunjavam, poboljšavam, usavršavam. Ipak, umem da podvučem crtu i kažem – dosta je, ova priča je završena.
Ali hej, odaljila sam se od teme. Zašto uopšte pišem?

Pišem jer samo tako moje haotične misli imaju neki red. Nekim danima je teško složiti ih, rvu se u mojoj glavi, mešaju, gotovo da se nadvikuju. Tim danima pišem – da ih složim, sredim, sortiram; ili čitam – da ih zamenim tuđim mislima, utišam svoje da bih slušala kako melodične reči velikih pesnika teku poput reke na letnjem suncu u mom umu.
Što se tiče međuljudskih odnosa, pisanje je i tu način izražavanja.
Što bi rekao doktor Haus, svi lažu.
Ja, kao i svi ostali na ovoj planeti, preživljavam svaki dan koristeći se malim belim lažima.
„Zaboravila sam…“
„Baš ti lepo stoji ta suknja.“
„Nisam ja!“
I tako, iz dana u dan.
Osim kada se nađem pred praznim papirom. Jer ne mogu da lažem književnost, koja mene nikada nije slagala. Kada pišem, ne umem da cenzuriram svoje misli ili prećutkujem neprijatne detalje.
U svaku svoju priču utkam deo svoje ličnosti.
Kada zagrizem jezik da ne bih ugrozila neke svoje odnose sa ljudima, dođem kući, iscepam sredinu iz sveske za fiziku i napišem im svima pismo. Kritikujem, žalim se, prebacujem, pa se na kraju – izvinim. Onda to pismo spalim (u redu, iscepam i bacim u kantu, ali spalim zvuči mnogo dramatičnije), pa se izvinim i van svoje glave.
Pišem jer mucam kada se previše unesem u priču (to je nasledno, izgleda), uvek imam onaj l’esprit de l’escalier – setim se pravih argumenata tek kada je rasprava završena i često se dešava da zaboravim šta sam htela da kažem. Zagledam se u daljinu, neko mi upadne u reč, nešto mi odvuče pažnju…
A sa pisanjem nije tako. Kada pišem, imam vremena da pažljivo izvagam svaku svoju rečenicu, obrišem ono što mi se ne sviđa, razmislim šta mogu da dodam, ispravim par gramatičkih grešaka koje su uspele da mi se potkradu i serviram završni tekst na srebrnom tanjiru.

Pišem jer, nadajući se da neko čita moje reči, samo tako se osećam kao da sam bitna, kao da nisam samo zrce peska u pustinji sveta, molekul soli u okeanu.
Kada pišem, prazan papir i crno mastilo mi daju priliku koju mi retko ko daje, a ponajmanje odrasli – da izrazim svoje mišljenje.
Povlačeći niz crtica i tačkica na papiru, imam osećaj kao da se obraćam celom svetu, dižem glas, menjam nešto.
Želim da se osećam kao da utičem na nešto, stvaram promene.
Želim da moje priče pročitaju i oni s kojima ni reč nisam razmenila. Želim da se čitalac, posle čitanja mojih priča, oseća kao da me poznaje ceo život.
Pišem, jer mislim da imam šta da ispričam svetu. Mislim da moja priča nije beznačajna. Moj život nije dosadan. Poruka koju krijem između redova svake pesme i svake pripovetke samo čeka da je pronađe neko ko ume da je protumači, neko ko ume da čita osećanja iz očiju i reči iz tišine.

Pisanje me čini, ako ne boljom, onda bar pronicljivijom osobom.
Sve više i više razumem naličje tuđih reči. Laž mogu da namirišem na kilometar. Sve više i više uspevam da uparim mimiku, ton glasa, izraz lica i reči i da razumem motiv koji se krije iza nečije rečenice.
Slušajući konverzacije drugih ljudi, u sebi izmišljam čitavu priču oko tih nekoliko rečenica koje su razmenili i predviđam ishode rasprava.
Kada čitam, dešava se da naletim na knjigu čiji su radnja i likovi besprekorni, ali se na mestima pojave dijalozi tako izveštačeno i nategnuto napisani da ih, čitajući, usput prepravljam u svojoj glavi i menjam originalne dijaloge onim kakve bih ja napisala.
Pišem zato što čitam.
Dugo sam čitala, čitala, čitala. Gutala knjige, skoro sve koje sam nalazila. Proživljavala hiljade života rame uz rame sa herojima, zlikovcima, običnim ljudima. Naučila da prepoznajem unikatne stilove različitih pisaca. Slušala ono što su oni imali da kažu, dok nisam shvatila da i sama imam nešto da kažem.
A verujem da se uvek može naći neko voljan da me sasluša. Neko ko će, možda, saosećati sa mnom ili će se čak poistovetiti sa mojim načinom razmišljanja.

Odavno sam shvatila da mi više „leži“ proza nego poezija.
Rima i melodičnost me suviše ograničavaju. Kada želim nešto da napišem, tačno znam kako želim to da sročim, kojim redosledom i koje reči da upotrebim za to. Ne mogu da prilagođavam svoje rečenice da bi se rimovale ili da bi imale isti broj slogova u svakom stihu. Ne obrađujem misli pre nego što ih stavim na papir, već ih samo zapisujem, sirove i bolno iskrene, tek negde-negde promenim redosled rečenica, ali nikad redosled reči.
Kao što mi više leži pisanje proze, tako više volim da čitam poeziju. Nije mi bitno čak ni da razumem šta znači svaka reč; dovoljno mi je da pesma pokrene neko osećanje u meni, reakciju. Sviđa mi se kako reči teku, kako se slažu i uklapaju – ono što nikad nisam uspela da usavršim u svom pisanju.

Konvertovanje svojih misli u reči na papiru ili na ekranu laptopa nije lako.
Ne lažu ljudi očima ili potezima, već slatkorečivim komentarima, ubedljivim argumentima i uvijenim neistinama. Kako, zaboga, u moru lažnjaka ostati poseban?
U svetu u kome svakodnevno ljudi koji te okružuju pokušavaju da ti nametnu svoje mišljenje, stavove i idole, kako ostati neiskvaren i originalan, kako biti samo svoj?
U svetu u kome ljudi ni ne govore onako kako misle, a kamoli pišu ono što misle, kako ostati iskren prema čitaocu i, još bitnije, prema sebi?

Na kraju krajeva, prikladnije je, umesto onog Vukovog (to jest, Adelungovog) piši kao što govoriš, reći govori onako kao što misliš.

Pa ko preživi, pričaće.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

What is 2 + 6 ?
Please leave these two fields as-is:
IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)