Najzad, osvanulo je i to jutro. Jutro koje prethodi opštinskom takmičenju iz matematike. Puno mukotrpnog rada, časova dodatne nastave i truda svih koji su prošli školsko takmičenje ulagalo se u ovaj dan.
Veče pre ovog važnog dana, gnjavila sam tatu sa mnogo pitanja. Uzbuđenje u meni je svakim odgovorom raslo. Kada sam legla u krevet, nisam mogla da zaspim. Sve misli su mi bile na tom takmičenju. I, evo me, sedam u autobus koji će me odvesti do Vraneša. Na autobuskoj stanici, mama mi maše. Krećemo. U autobusu, svi pričaju o predstojećem takmičenju, dok se neki naglas preslišavaju. Samo ja nemo sedim, naslonjena na prozorsko okno, odsutno gledajući ispred sebe, dok mi u stomaku nešto kuva. Kada smo stigli, sačekali smo u dvorištu lepe škole. Moja nervoza i trema dostižu vrhunac. Odjednom, stroga učiteljica uzvikuje, nadjačavajući razgovore đaka, ime mog odeljenja. Za učiteljicom ulazimo u jednu učionicu. Sve su nas smestili sa po jednim četvrtakom, kako bi sprečili prepisivanje.
Pogledala sam zadatke. Umereno teški. Polako sam ih radila. Proverila sam jednom. Neka, za svaki slučaj, bude provereno dvaput.Ta-ako! Krenula sam da predam list. Dežurna učiteljica me pogleda preko naočara: „Tako brzo? A, ne! Proveri!“ Vratila sam se na mesto i proverila. Ali i drugi put – isti odgovor. Proverila sam još jednom. Treći put… sada ne mogu da me odbiju! I nisu. Pokupila sam stvari i izašla. U dvorištu sam razmenjivala rezultate sa ostalima. Ali, moje misli nisu bile sa njima. Ne, one su ostale na onom listu papira. U školi, svi su pričali i diskutovali, ali ja sam bila kao u nekom mehuru, odvojena, razmišljajući o rezultatima.
I, kada sam saznala… eksplozija sreće! Sto bodova! Jupi! Sav trud, sve suze, sve se isplatilo! Moje prvo takmičenje u životu će mi zauvek ostati u sećanju.