Svakog jutra, tačno u šest časova i četrdeset pet minuta, princezu Isidoru bude sunčevi zraci koji joj miluju lice i cvrkut veselih ptičica. Dobro, budi je milovanje sijalice od 100 vati i cvrkut veselog alarma na njenom telefonu, ali to je otprilike isto.
Zatim, princeza Isidora ustaje, umiva se svežom vodom upravo zahvaćenom sa planinskog izvora i dugo se divi samoj sebi u malom, srebrnom ručnom ogledalu dok se opušta u velikoj, toploj kadi punoj ružinih latica. Dobro, umiva se navrat-nanos i gleda svoje namršteno, bledo lice kako joj uzvraća pogled iz velikog ogledala na zidu, uleće u kadu, tušira se rekordnom brzinom i izleće, klizajući se na svojim mokrim i sapunjavim stopalima po pločicama, ali to je otprilike isto.
Posle toga, ona oblači dugu, svilenu haljinu prošivenu zlatnim koncem, pa joj sluškinja plete komplikovanu pletenicu koju vezuje i kači tucetom sjajnih šnalica. Dobro, navlači prvo što joj padne pod ruku i jedva provlači četku kroz svoju grivu od kose koja je izuzetno neukrotiva ujutru, ali to je otprilike isto.
Kasnije, princeza uživa u gurmanskom doručku spremljenom po receptu najprestižnijeg pariskog restorana kog je spremio kraljevski kuvar, Gustav. Dobro, Isidora trpa u usta nešto što je sanjiva kraljica Majka spremila ili što je sama iskopala iz dubina frižidera i jede što brže može a da se ne zadavi, ali to je otprilike isto.
Zatim, ona obuva svoje baletske špic-patikice i seda u kočiju koja je odvozi u ekskluzivnu, prestižnu školu za princeze. Dobro, navlači ofucane patike koje nikad ne čisti, uzima ižvrljani ranac sa bedževima, stavi ga na jedno rame i odjaše na svom vernom atu, beloj capriola bicikli, do nimalo ekskluzivne, sasvim obične, javne osnovne škole „Popinski borci“, ali to je otprilike isto.
Princeza Isidora uči kaligrafiju, istoriju svog kraljevstva i mahanje velikim narodnim masama, a u slobodno vreme je od velikih, zlih zmajeva i mali, zlih veštica spašava princ u sjajnom belom oklopu. Ustvari, istina je da se Isidora u školi suočava sa ostalim princezama i prinčevima i sama se bori protiv velikih, zlih školskih predmeta i malih, zlih nastavnika. Kada princeza Isidora završi sa časovima za taj dan, seda u svoju udobnu kočiju i vraća bi se nazad u zamak. Iskreno, kada Isidora završi sa časovima za taj dan, seda na svog konja belca, odnosno biciklu, i umorno dojaše kući. Poslepodne, princeza čita knjige u bogatim povezima iz njene lične biblioteke, vežba balet sa mesje Rublanom i veze slatke čipkane maramice. U redu, lažem, Isidora mora da usisa svoj mali, ne-zamak stan, uradi domaći za sutra i tek onda može da se umota u ćebe i opusti uz čaj i knjigu. Ali dobro, sve je to otprilike isto.
Nije lako biti princeza Isidora, zar ne?
Ali ipak, na kraju dana, dok leži u svom mekanom, toplom krevetu sa baldahinom (namešta se na kauču) i sklapa oči, pomisli da život uopšte nije loš. Štaviše, život je bajka. Da, da, uopšte nije bajka, pun je problema, okrutnih čarobnjaka i veštica, zlih vukova koji samo čekaju da vam pojedu baku i divova koji žele da vas otmu i primoraju vas da se udate za njih, ali, istini za volju, tu su i prelepi prinčevi, dobrodušni patuljci, životinjice iz šume i dobre vile koje bi učinile sve da vam pomognu. Dobro, pun je pakosnih i ljubomornih ljudi, terorista, kidnapera, trgovaca organima i svih ostalih ličnosti kojima roditelji plaše decu kada ona prerastu čika-policajca i babarogu. Ali tu su prijatelji, porodica, ljubavi i svi ostali čija podrška radi poput čarobnog štapića. Na kraju, bajke uvek imaju hepi-endove, a životi? Valjda je to otprilike isto.