Bora Stanković u svojim delima zarobljava delić duha vranjanskog života u devetnaestom veku kroz priče o ljudima nemirnog duha, njihovom mestu u društvu i tome kako je to društvo uticalo na njihove sudbine.
On Vranje opisuje kao zajednicu temperamentnih ljudi koji vole da se vesele, što je prikazano u sceni Sofkine svadbe u „Nečistoj krvi“, koja nam istovremeno pokazuje i onu dekadentnu stranu hedonističkih običaja tog društva; ali je to isto društvo i više nego spremno da osudi one koji su se javno i u potpunosti prepustili svojim strastima i odbacili krute društvene stege, kao u primeru Koštane i Mitke u „Koštani“ ili reakciji ukućana na gazda Markove postupke u „Nečistoj krvi“, koje su pokazatelj da su često društvene norme tu sa razlogom. U oba dela je jedan od glavnih motiva uklapanje u sredinu, ono malograđansko pribojavanje „šta će reći svet“ koje predstavlja tadašnju izraženu potrebu pripadanja zajednici i održavanja izvesnog ugleda, s tim što su po tom pitanju, ipak, dva glavna ženska lika u delima dijemetralno različita – Sofkina familija je karakteristična po svojoj izolovanosti od ostatka sveta upravo zbog toga da bi se sačuvao renome i svi problemi, nesreće i slabosti sprečili da napuste krug porodice, a Koštana živi svoj život potpuno nesputana mišljenjem sredine i svojom slikom u očima javnog mnjenja, u čemu su podjednako zaslužni njeno poreklo, koje sa sobom povlači vaspitanje i način života i njen vatreni temperament, mada će na kraju biti grubo otrežnjena otkrivajući da su je, ipak, nadvladali okovi tradicionalne sredine. U „Koštani“, oni koji su opterećeni mišljenjem društva su ljudi oko nje, ali ne i ona sama; ironično, ona je jedina o čijoj sudbini je odlučilo to društvo. Sama sredina je izrazito patrijarhalna, konzervativna i teži održavanju svoje porodice, u koju su se tokom vremena uvukli turski običaji, jezik i kultura do te mere da se ne može razaznati gde prestaje jedno, a počinje drugo, što je naročito bilo primetno u Vranju zbog blizine turske granice.
Sudbine ove dve Stankovićeve heroine su savršeno ogledalo tog društva, koje se prema njima odnosi donekle različito zbog njihovog staleža, ali identično u pogledu sputavanja ličnih sloboda i oduzimanju kontrole nad sopstvenom sudbinom. I konačno, ono što je zajedničko Sofki i Koštani je nesrećan kraj – Koštani slamaju njen neukrotiv duh koji je bio suština njenog bića i prisiljena je na ugovoreni brak, a Sofku posledice poslednje očeve posete teraju u ludilo i krajnju rezigniranost. Koliko god da su visoko poletele, uživajući u srećnim periodima svojih života, pad je bio nemerljivo veći i obeležio je ostatak njihovih dana. Njihova tragedija upravo leži u očiglednom kontrastu između njihovih pređašnjih i potonjih života.