Svet apsurda u Beketovoj drami „Čekajući Godoa“

Kroz sudbine likova Vladimira i Estragona, ali i sporednih likova Pocoa i Likija, Semjuel Beket pripoveda o čovečanstvu i slika ljuski život kao repetitivan i besmislen niz nevažnih događaja i praznih konverzacija. Beket govori o ljudstvu koje čeka spas koji nikad neće doći i traži smisao života koji nikada neće naći. Iako svaki lik ima sopstvene osobenosti, akteri drame „Čekajući Godoa“ su podjednako izgubljeni i dele istu tragičnu sudbinu.

Vladimir i Estragon prikazuju i autorov stav o religiji, uzimajući metaforične uloge sveštenika i vernika koji čekaju da se Godo, čije je ime igra reči sa značenjem „Bog“, pojavi i pruži im spasenje od životnih nedaća; gde je prvi ugovorio sastanak sa Bogom i ubeđuje potonjeg da ga čeka i da je njegov dolazak sasvim izvestan, iako su obojica podjednako neobavešteni i o postojanju Boga, a kamoli njegovim namerama da ih spasi.

Dok čekaju spasenje, provode svoje dane tako što potiskuju svoj strah od besmisla razgovorima koji ne vode nigde i apsurdnim radnjama koje se iznova i iznova ponavljaju. Beket prikazuje čovečanstvo koje ovozemaljski život nezainteresovano provodi u besciljnim igrama, uljuljkano u svojim uverenjima, smatrajući da je život samo usputna stanica pre večnog uživanja, iako svi znaci upućuju na suprotno.

Svet je apsurdan jer se uloge koje su nam dodeljene tako lako i neočekivano obrću, poput odnosa Vladimira i Estragona, gde u jednom trenutku uvek nadmoćni Vladimir traži Estragonovu pomoć da ustane sa zemlje. Još bolji primer je bogati zemljoposednik Poco koji je čitavog života ponižavao i izrabljivao svog slugu Likija, da bi odjednom oslepeo i postao potpuno zavistan od njega.

Svet je apsurdan jer konstantno zaboravljamo svoje prethodne doživljaje i postupke, poput Estragona i Pocoa, te smo u nemogućnosti da iz njih izvučemo pouke. Apsurdna je i bezvoljnost glavnih likova, sve njihove reči koje se nikad nisu pretočile u delo, sva da odlučnost i rešenost koja se javi i zgasne samo par trenutaka kasnije; apsurdno je detinjasto ponašanje dvojice staraca koji u jednom trenutku pevaju pesmice ili prebacuju šešire s jedne na drugu glavu, pa u sledećem tumače biblijske priče i razmatraju samoubistvo; apsurdno je ćutanje i pokorenost Likija za kog saznajemo da je učen čovek, ali ipak ceo svoj život služi Pocovoj porodici i govori samo kada mu se dozvoli stavljanjem šešira na glavu; i apsurdna je Pocova potreba u prvom činu da impresionira dvojicu staraca beskućnika koji su daleko ispod njegovog staleža.

Kada ih na kraju oba čina poseti dečak koji se predstavlja kao sluga gospodina Godoa i simbolizuje anđela, Vladmir i Estragon pomisle da su konačno dobili potvrdu da Godo zna za njihov dogovor i da im spas stiže, ali se oba puta susret odlaže za sutradan i implicira se repetitivnošću radnje da će se i odlaganje ponavljati u nedogled i da do susreta neće ni doći. Ipak, blaženo nesvesni apsurdnosti svojih života, glavni junaci nastavljaju da čekaju ponavljajući svoje razgovore koji nikada ne prerastaju u dela, ritual navodnog Estragonovog odlaženja koje se nikad ne dogodi zahvaljujući Vladimirovom nagovoru i detinjaste igre koje igraju da bi prekratili vreme za koje nisu svesni da im ističe.

Kroz čitavo delo, ono neizrečeno i implicirano nosi veću težinu od onoga urađenog i izjavljenog, ti i kraj drame odzvanja njihovom nemogućnošću da bilo šta promene i bezizlaznošću apsurda ljudskog života.