Putujem…

Došla sam na ovaj svet jednog sunčanog aprilskog dana.
Dobro, rodila sam se u devet i dvadeset pet uveče i napolju je već pao mrak, ali hajde da ne sitničarimo.
Dakle:
Došla sam na ovaj svet jednog sunčanog aprilskog dana, punim plućima udahnula vazduh i zaplakala.
Ne, gospodine doktore, pogrešno ste to protumačili – nije to bio znak da su mi pluća pravilno razvijena. To je bio moj usklik sreće, pozdrav ovom čudesnom, raznolikom svetu čije čari sam tek trebala da upoznam i otkrijem.

Rođeni sam putnik, lutalica u duši. Imam neki nemir usađen duboko u samoj suštini mog bića, neko nomadsko nezadovoljstvo, potrebu da što češće menjam sve što me okužuje, otkrivam nove predele, gledam zvezde iznad moje glave iz neke druge perspektive.
Brzo se umorim od istih ulica kojima prolazim svaki dan i dobijem tu gotovo fizičku potrebu da, bar na kratko, moje noge dodirnu puteve kojima nikada do sad nisu prolazile.
Od prvih, nesigurnih koraka od kreveta do komode, pa sve do sporog hoda dok vučem izlizane patike po raznim putevima, nisam se zaustavljala. I ne planiram da tu stanem.
Brčkala sam noge u toplom moru na obali Paralije, šetala uličicama načičkanim radnjama koje predstavljaju pravi vatromet najrazličitijih boja u Sarimsakliju, bezbroj puta osetila mir na usamljenoj, divljoj plaži u Sutomoru, letela balonom jednog divnog decembra, uzbuđeno fotografisala noćna svetla Štutgarta, trčala sam niz pariska Jelisejska polja, kampovala širom istočne Srbije i obilazila različite muzeje i znamenitosti, brala maline u okolini Arilja i to u tri ujutru…
Toliko toga sam prošla, toliko mesta obišla, toliko avantura doživela;
ipak, još toliko toga tek treba da doživim. Svet kao da samo čeka na mene da otkrijem sve zanimljivosti koje je spremio za mene.
U prašnjavoj, požuteloj kutiji na kojoj se naziru bleda slova Dr. Martens, koju krijem ispod svog kreveta, nalaze se kablovi, razni punjači, par starih dnevnika i malo parče papira ispisano mojim sitnim, uglastim, preciznim rukopisom. To je spisak mesta koje želim da obiđem pre nego što umrem. Neke stavke su prectane ili štiklirane, neke su dopisane, a za neke trenutno štedim.
Ono što mi najviše smeta kod sopstvene smrtnosti je činjenica da nikada neću moći da otkrijem sva čuda koja ovaj svet krije. Ništa u životu me ne privlači toliko kao putovanja.
Želim da vidim, saznam, osetim, probam.
Jer život želim da ispunim doživljajima, a ne kajanjem.
A na samom kraju, čovek se nikada ne kaje zbog stvari koje je uradio, već zbog onih koje je propustio.
Zgrabi priliku, jer je život samo jedan, a ti si mlad i pomalo luckast i nema boljeg vremena da ostvariš sve svoje najluđe snove.

Moj život je, na neki način, i sam jedno veliko putovanje.
Umesto suvenira koji će skupljati prašinu u mojoj kući i preskupih drangulija iz fri šopa, u svojim koferima nosim uspomene.
Svaki novi dan je za mene nova atraktivna destinacija ravna najegzotičnijim odredištima iz ponuda raznih turističkih agencija, novi doživljaj koji samo dodaje još uspomena u moje kofere.
Imam osećaj da ću otići sa ovog sveta tog trenutka kada taj slatko-gorki teret koji nosim u svom prtljagu postane pretežak za ovo slabašno telo.
Poput brda i dolina, prolazim kroz svoje uspone i padove, blistave momente trijumfa i mračne periode povlačenja u sebe, saplićem se, ustajem, učim iz svojih grešaka.
Prešla sam tek negde petinu svog životnog puta; predamnom je neizvestan život, vijugavi put koji me vodi ko zna gde.
Ipak, volim da verujem da će biti više pobeda nego poraza, više ruža nego trnja kraj mog puta. Ne bih sebe opisala kao optimistu, ali je to neporecivo tako. Verujem u bolje sutra.
A juče? Moja prošlost, kakva god da je, moja je i ja je prihvatam bez stida i srama, već je koristim kao vetar u leđa koji me gura, motiviše i ne dozvoljava mi da zastanem, jer znam da ako usporim makar i na sekundu, možda više nikad neću krenuti. Zato me moja prošlost usmerava i primorava da nastavim, čak i kada uspon izgleda preteško.

Moj put, to sam ja; otkrivam sebe sve više i više svakim korakom, sužavam mogućnosti i opcije, ne sedim skrštenih ruku niti pratim utabani pravac, već krčim sebi put u nepoznato, sve u cilju da stignem što dalje, otkrijem što više.
Sudbina je izgovor za kukavice i neodlučne – moj život je moja stvar. Ja donosim odluku kojim putem poći, kuda, kako i zašto. Ja i samo ja!
Nisam sama na ovom životnom putovanju. Moji vodiči, moj lampion kroz neosvetljene predele koji me dočekuju, to su moja porodica, koja mi oprašta svaku grešku i iznova i iznova mi dokazuje da ima istine u onom krv nije voda; prijatelji, koji su nekim danima jedini razlog koji me održava na površini; večne knjige i dobra muzika kojima mi veliki umetnici i veliki ljudi pokazuju kako su se oni izborili sa sopstvenim atmosferskim pritiskom i problemima, poručuju mi da učim na njihovim greškama da ih ne bih ponovila i, pre svega, iz svake note i svakog poglavlja izbija jasna poruka – nikada ne odustaj.
Ovaj put nam se nekada učini kao ćorsokak… Ali to nije bezizlazna situacija, nikad nije.
Nebo je granica, a jedina ograničenja koja postoje su ona koja nametnemo sami sebi. Sruši svaku granicu, pretvori svaki kraj u novi početak, usudi se da odeš dalje nego što je iko ikada otišao. Usudi se da budeš svoj.

Znam da moj by default bezizražajan, hladan izraz lica i sarkastične, pronicljive primedbe (mada ih najčešće sačuvam za sebe) definitivno ne odaju to, ja sam nepopravljivi sanjar i romantik.
Još uvek verujem u srećne krajeve, filmske hepi-endove, ćup sa zlatom na kraju duge, custom made raj na zemlji koji samo čeka da ga zaslužim, moj lični Eldorado.
Verujem da će se svaki korak isplatiti.
Zar sam se uzalud saplitala, nervirala, trudila? Zar nikome ništa ne znače moja izranjavljena kolena?
Verujem da će mi se univerzum i ona tako često pominjana karma odužiti jednog dana, makar to bile i sitnice. Na kraju krajeva, sitnice čine ovaj život.

Ne mogu, ne želim i ne smem sad da stanem! Možda se sreća krije iza sledeće krivine…
A možda i ne, javljaju se pesimisti.
Možda i ne, slažem se, ali istina je da su putovanje i taj naizgled beskrajni put bitniji od krajnjeg odredišta. Ne znam šta me čeka na kraju, i ne želim da znam. Neizvesnost je ono od čega je satkan svačiji put i ostavlja nam mesta za nadu.
Još samo malo, evo, još samo par koraka…

I tako ceo ovaj put, ceo život.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

What is 4 + 15 ?
Please leave these two fields as-is:
IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)