Rana jesen je otrčala i ostavila sam je samo male zrake sunca koji se lagano i slabo probijaju kroz oblake sive boje koje je sa sobom donela ona, nova kraljica. U meni je usadila dubok osećaj… osećaj tuge. Tuge za duginim bojama i srećom rane jeseni. To je pozna jesen.2323
U poređenju sa svim onim bojama, ovo sivilo je tako tužno. Sada padaju ledene kiše i sve 2008je hladnije. I sam vazduh je napet, uzdrhtao. Sve na svetu čeka prvi mraz, prvi sneg. On bi konačno označio pobedu hladne zime nad već slabom poznom jeseni. Tamni oblaci krstare nebom. Oni drže najvećeg prijatelja rane jeseni, sunce, onemoćalog. Kad god se neki vrapčić ili neka barica pobune, oni upozoravajuće bljesnu munjom. Barica se još više ućutka, a vrapčića produva jak, nemilosrdan vetar severac. To ih opomene da je sada tu nova vlast.
U daljini je šuma. Gusta, bujna? Nekad. Sada stoji jadno, kao gomila spaljenih palidrvaca. Crna stabla golih grana samo doprinose sumornosti prizora. Nigde nikoga. Tek, među lišćem, ušuškan leži vrabac. A selice su odletele! Ipak, to je volja prirode, kao što je volja prirode da vrabac ima slaba krila i ne odleti na jug. Slaba kiša kucka po prozorima. Ubrzo se pretvara u pljusak. Moje srce, kao i srca svih ljudi na svetu, stvorena da vole sve i da brinu o svemu, puni se tugom. Jak vetar duva. Čak i najveće drvo se savija do zemlje pod tom silom. Slika dostojna ljudske tuge. Zemlja vodenkasta, trava polegla. Kao u nekoj tužnoj pesmi.
Ali, u svakom moru tuge je i kap sreće. Kao neki lek. Pravo čudo. Posle kiše sinu sunce. Crno drveće uzima poslednje zrake sunca i pada u san. Sunce opet nestaje. Da, baš kao u pesmi. U pozno jesenjoj pesmi.