„Ne postoje opasne ideje, mišljenje je samo po sebi opasno“

Ovaj rad je napisan za XII konkurs „Cognitia libera“ za eseje iz oblasti filozofije i sociologije.

„Ne postoje opasne ideje, mišljenje je samo po sebi opasno.”
Do koje mere se slažeš sa ovim stavom?

Slažem se sa priloženim stavom u kontekstu savremenih socioloških pojava i trenutne klime kvaziliberalizma i ksenofobije. Pre svega, smatram da je oblik vladavine na globalnom nivou trenutno oligarhija, vlast najbogatijeg sloja stanovništva. U nekim državama je ta oligarhija manje, a u nekim više prikrivena, ali je neumitno njeno postojanje. A ako je, prema Aristotelu, svrha države njeno moralno vaspitanje građana, logično sledi i da se građani država sveta uče iskrivljenom moralu. Nijedan građanin ne može izbeći to učenje morala, ako je, ponovo prema Aristotelu, svaki čovek zoon politikon, biće koje gradi državu. Iskustvo nas uči da nisu svi ljudi oko nas nemoralni, te ulogu u moralnom vaspitanju građana očigledno imaju i druge društvene jedinice, poput porodice, društva u užem smislu ili medija, naročito kao posledica globalizacije koja nam omogućava interakciju sa većim brojem ljudi nego ikada ranije.

Osobina koja nam se nameće kao ideal morala u globalizovanom oligarhijskom društvo je konformizam. Nameće nam se sistem vrednosti, način života, vođe u koje moramo verovati. Globalizam nam oduzima identitet neprimetno, svakodnevno, udaljavajući nas od tradicije naših predaka, zamenjujući reči našeg maternjeg jezika anglicizmima, brišući granice između država i razlike između naroda. Individualnost se seče u korenu u bilo kom aspektu naše ličnosti, pre svega gušenjem kritičkog mišljenja. Prema Platonu, idealna država se zasniva na ideji pravde, ali u stvarnom svetu, u ime pravde nam se nameću norme i zahteva povinovanje, pod izgovorom da, ako smo svi jednoobrazni, svi smo i jednaki, i samim tim, pravedni prema svojim bližnjima. U početku tu presudnu ulogu ima obrazovni sistem, zatim tu ulogu preuzimaju šefovi, i iznad svega političari, najviše oni u samom vrhu političke lestvice, oligarsi koji su nešto najdalje od filozofa koje Platon predlaže kao idealne vladare, ljudi koje na vlast nisu dovele njihove vrline, već pohlepa i beskrupoloznost, ljudi u kojima je ostao tek tračak ljudskog, kojima je jedini interes osvajanje i zadržavanje vladalačke pozicije, lični interes nasuprot javnog. Na vlasti se nalaze ljudi koji svoje pravo lice vešto kriju iza pažljivo izgrađene javne persone, prikazujući ono što su Sokratovi sledbenici najoštrije osuđivali – nesklad između stavova koje čovek zastupa u životu i njegovog stvarnog života. Najveća pretnja vlasti pretežno sastavljenoj od takvih ljudi predstavljaju obrazovani, kritički nastrojeni građani.

Složila bih se sa Sokratom da je uviđanje sopstvenog neznanja početak svakog saznanja. Prvi korak u onome što se može opisati kao moralno buđenje, a što bi vladajuća klasa opisala kao bunt i pupoljak anarhije, jeste uočavanje sopstvene pokornosti. Tek kada stado oko sebe vidimo kao ono što jeste, možemo početi svoju vunu menjati u crnu. Priznajući da nismo razvijali sopstveni stav i mišljenje, utabali smo sebi put kojim treba poći da bismo iste razvili. Pritom se ovime ne zalažem za antikonformizam, čiji se pripadnici dosledno suprotstavljaju većini i svemu što ona propagira radi samog suprotstavljanja i time pokazuju svoju zavisnost od te iste većine. Zalažem se za stvarni nekonformizam, koji se razvija u skladu sa sopstvenim procenama i merilima, i suprotstavlja se većini prilažući razlog i argumente za svoje suprotstavljanje. Da bi se u današnjem društvu oformio sopstveni stav, potrebna je izvesna doza skepticizma, kao odgovor na opšteprihvaćenu istovetnost. Potrebno nam je ono što Dekart naziva „zdravorazumska sumnja“ – pravo sumnje u sve što se kao istinito nameće, dok nam se to i ne dokaže. Pre svega, pravo sumnje u ono što nam se servira putem medija, koji su pretežno pod kontrolom vladajuće klase. Zatim i u sve što saznamo putem interakcije sa drugim ljudima, jer su i oni najčešće samo kanali u koje se sliva tok informacija sa vrha.

Tako započinje najopasniji proces na svetu – proces mišljenja. Opasan za nas i opasan za one koji su nam ga uskraćivali. Započinje odbacivanjem zabluda koje Fransis Bekon naziva „idoli teatra“, zabluda koje su posledice duha epohe u kojoj čovek živi, i društva u kome se nalazi. Nastavlja se odbacivanjem „idola pećine“, sopstvenih uverenja koja su ustvari prosto preuzeta od nekoga koga smo smatrali autoritetom. A onda, kada smo ostali ogoljeni od svih prethodnih uverenja, ostaje nam da stvorimo nova. Smatram da je u ljudskoj prirodi, kao onome što je zajedničko svim ljudima i što im je kao vrsti dato rođenjem prema sofistima, radoznalost, težnja ka saznanju, potraga za istinom. I smatram da je mišljenje naše prirodno pravo, pravo koje čovek ima kao takav, nezavisno od države u kojoj živi i zakona koji u njoj vladaju. Mišljenje je opasno za nas jer raskidanje okova koje društvo nameće zahteva određenu autarkiju, samodovoljnost, vrlinu koju su propagirali kinici. Jer sredina, satkana od individua zadojenih iluzijom o sopstvenoj važnosti, teži da svaku anomaliju okrutno tretira. Tek kada se oslobodimo straha od osude sredine, počinje istinita nezavisnost našeg mišljenja. Mišljenje je istovremeno opasno za oligarhiju jer što veći deo stanovništva odbija poslušnost, to njihova moć i uticaj više slabe. Da bi kralj postojao, potrebno je da ima podanike koji veruju da je on imenovan od strane više sile i da je njegova mudrost apsolutna. A oni koji slepo veruju u nečiju savršenost nikad nisu bili sposobni da samostalno razmišljaju.

Bekonova krilatica, „znanje je moć“, nikada nije bila istinitija. Sposobnost nezavisnog razmišljanja je jedina istinska sloboda današnjice. Spinoza je smatrao da je jedini način sticanja slobode putem saznanja. Ako čovek shvati šta ga ograničava, ako uspe da razdvoji ono što je u datoj situaciji nužno od onoga što nije nužno, krenuće putevima slobode. U svetu glava ispunjenih istim mislima, onaj koji kritički posmatra svet koji ga okružuje je najopasnija anomalija. I u svetu gde anomalije postoje, ne postoje opasne ideje. Prema Platonovoj definiciji ideje kao uzora ili paradigme za pojedinačnu stvar, ideja postoji nezavisno od toga da li o njoj mislimo ili ne. Ideja o idealnom uređenju države i društva postoji bez obzira postoje li filozofi koji o njoj razmišljaju. Kada bi se ta ideja nekome nametala, bez obzira na njenu ispravnost, gotovo da ne bi bilo razlike u odnosu na trenutni poredak. Ne treba da se  teži nametanju uverenja, već podsticanju različitosti razmišljanja. Nepokorni pojedinci ne usađuju ideju o pobuni protiv sistema u tuđe umove, jedino drugima mogu pokazati metod dolaska do te ideje. A pobuna, revolt, bunt su jedino logično odredište do kog se stiže koristeći kritičko razmišljanje u današnjem društvu. Kreativnost, individualnost, originalnost su oružja koja nose moderni revolucionari namesto pušaka i mačeva. Spremnost da se javnosti ukažu mane vladajućeg poretka i opšteprihvaćenog sistema vrednosti je osobina opasnija po vlast od bilo kog pokušaja državnog udara ili atentata.

Platon je, da bi objasnio zašto bi filozofi, koje je on smatrao za najpodesnije, želeli da upravljaju državom, koristi svoj mit o pećini. Zamislimo, dakle, jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti. Leđima okrenuti ulazu, žive zatvorenici koji, okovanih nogu i vratova, mogu samo da gledaju naspramni zid pećine. Iza njegovih leđa nalazi se nizak zid, a iza zida gori vatra. Između vatre i zida prolaze ljudi koji nose kipove biljaka i životinja, uopšte svega što postoji u prirodi, tako da senke tih predmeta padaju na zid pećine kojem su okrenuti zatvorenici. Oni zato čitavog života gledaju samo senke stvari, ali ne i pravu stvarnost. Zatvorenik koji bi se oslobodio okova i izašao na svetlost dana, shvatio bi da je do tada gledao samo senku stvarnosti i tako bi došao do pravog znanja. On bi tada trebalo da se vrati u pećinu i oslobodi svoje drugove i tako im opogući pravi, dobar život. Iskoristiću ovaj mit da povučem paralelu sa svojim stavom o moći nezavisnog mišljenja. Oni koji su se oslobodili okova konformističkog društva imaju dužnost da svoju sabraću, ostale pripadnike čovečanstva, izvedu na pravi put ukazujući im na metod koji će ih odvesti do istine. Slažem se sa stanovištem koje je zastupao Sokrat primenjujući svoj majeutički metod u dijalozima, vodeći svog sagovornika do istine, nekad i ne dolazeći do iste, ali razvijajući mišljenje sagovornika kroz razgovor sa istim. Istina može biti individualna, ali u procesu mišljenja, put je neizmerno važniji od krajnjeg odredišta. A ideja koja nastane u nečijem umu ne može biti večno ugušena ako je mislilac razvio svoj način razmišljanja u pravcu skepticizma i kritike.

Za kraj, pozvaću se na osnovni Parmenidov stav: „Biti predmet mišljenja isto je što i biti.“ Dolazak na ideju o buntu jeste bunt u jednom od svojih oblika, naročito kada se stavi u okvire današnjice, društva kome pripadamo, države u kojoj živimo i sistema vrednosti kog koristimo kao referentni sistem. Sam dolazak na ideju koju niko nije servirao jeste najopasniji potez koji se može učiniti, ali ne za onog koji do nje dolazi, već za onog koji tu ideju nameće. I ne zbog same ideje, već zbog mišljenja koje je do nje dovelo.

 

 

Bibliografija:

1. Korać/ Pavlović (1995): Istorija filozofije za srednju školu, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
2. Marković, Mihailo (2014): Logika,  Beograd: Zavod za udžbenike
3. Savić/Cekić/Cvetković (2006): Filozofija za srednju školu, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
4. Tadić Radić, Milanka (1914): Filozofija /Udžbenik za četvrti razred gimnazija, srednjih stručnih i umetničkih škola, Novi Logos, Beograd

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

What is 12 + 6 ?
Please leave these two fields as-is:
IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)