„Ko promaši ljubav, promašio je život“ – M. Selimović

Citat ne razumeš dok ga ne doživiš, kažu. Smatram da imam sreće što sam tek na početku svog životnog puta i nisam imala priliku da „doživim“ ovaj citat Meše Selimovića. Jer put koji nas vodi od prvog plača do poslednjeg daha tokom većeg dela vremena koji provedemo prelazeći ga nam deluje beskrajno, a ta se naša kaldrma sastoji od ograničenog broja kamenova i ograničen je broj koraka koji nam je potreban da dođemo do njenog kraja. Nema zastajanja, koliko god želeli da neki lepi trenutak zamrznemo i proživimo ga malo duže, i nema ubrzavanja, koliko god želeli da neki težak period brže prođe i nastupi srećnije doba. Ravnomernim korakom, noga pred nogu, hodamo. Upravo zbog toga što nema zastajanja, ima kraja i nema povratka, trudim se da svaki korak koji napravim bude značajan i ispravan. A opet, šta je ljudskije od grešaka? Kakvi god bili, na kom god meridijanu se nalazili, svi imamo istu osobinu – grešimo. Čini se da svi na ovom svetu samo bezglavo jurcaju, postupaju onako kako u tom trenutku misle da je ispravno, a onda pokušavaju da smanje količinu štete koju su izazvali. I čini se da, u ovom dobu u kom su osećanja izgubila težinu i vrednost, u kom se trećina brakova završava razvodom, u kom se „ljubav“ nalazi preko aplikacija i isčezava nakon nedelju dana, najlakše je pogrešiti u potrazi za ljubavlju.
Unutar unapred ograničenog, a nepoznatog nam broja zalazaka sunca i proleća koji su nam dati, volela bih da što više njih doživim sa pravom osobom kraj sebe. Ali sa ovim citatom moram da se ne složim. Naravno da je idealni scenario u mladosti upoznati i prepoznati pravu osobu za sebe, a zatim proživeti ostatak života zajedno; ali uzevši u obzir našu ljudsku sklonost ka greškama, vrlo moguć scenario je i da nam neka ljubav zaliči na onu pravu i da joj poverimo veliki deo naših dana, da bismo tek kasnije otkrili da nije bila prava.
Ne slažem se da to znači da smo „promašili život“. Makar naišli na onu pravu kasnije nego što je očekivano, prava ljubav ima tu čudnovatu osobinu da uspori vreme. I kraći period sa pravom ljubavlju neizmerno više vredi i deluje da duže traje od objektivno dužeg vremena provedenog sa pogrešnom kraj nas. Prava tragedija leži u tome da nikad ne nađemo pravu ljubav. To su ljudi osuđeni da svoj put prelaze usamljeni, bez osobe s kojom mogu da podele tugu i s kojom mogu da podele radost. Ljudi osuđeni da menjaju kratkotrajne zablude i vezuju se za pogrešne, da bi na samrtnoj postelji shvatili da pravu nikada nisu našli. Uz dužno poštovanje prema književnom velikanu, prepravila bih citat u „Ko ne nađe ljubav, promašio je život.“

Za kraj, citiraću drugog književnika, viktorijanskog pesnika Lorda Alfreda Tenisona: „Bolje je voleti i izgubiti, nego nikada ne voleti.“ Nije sreća u tome koliko ste vremena proveli sa voljenom osobom, jer u ljubavi satovi staju, pesak ne curi i kazaljke miruju; i nije problem u nalaženju prave osobe, jer život ima čudan način da ukrsti puteve onih kojima je predodređeno da se sretnu, već treba umeti prepoznati pravu osobu kada je sretnemo i, bitnije, zadržati je kraj sebe. I preći bar deo vaših životnih puteva zajedno, s rukom u ruci, jedva primetnim poletom u koraku i osmejkom kog nekako ne uspevaš da obuzdaš.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

What is 10 + 10 ?
Please leave these two fields as-is:
IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)