Plava zvezda iz jedne pesme
simbol je lepog što se ne sme.
Da li postoji – pitanje je sad?
Ili je samo naš svet samo san?
Da li ona zaista postoji?
I da li je zaista u plavoj boji?
Da li je kao ljubav velika
ili je džepne veličine, malena?
Ima li plava zvezda sestrice?
Ako ima, to su najsjajnije zvezdice.
Da li je prava, da li je sama,
da li je obavija noćna tama?
Možeš biti deo mase koja ide, koja se kreće,
a možeš i stati kraj puta i pomirisati cveće.
Izgledaju tako daleko prijatelji i sreća,
kao da si ti ovde, a to je neka planeta treća.
Možeš se u sivu masu utopiti,
ili možeš obući dugu i sijati.
Možeš imati popularne prijatelje
koji su ti do vrha ili preko glave,
ili one brižne, odbačene,
možeš imati drugove prave.
Možeš glumiti bezosećajnu stenu čvrstu,
ili možeš imati znanje u malom prstu.
Možeš se zbog drugih promeniti,
a možeš i ti, samo ti, ostati.
Izbor je samo tvoj,
iako je problema roj,
možeš glumiti hladnu stenu,
a i ne moraš baš po svaku cenu,
odluči ko si ili ko ćeš biti,
a za tuđe mišljenje ne brini.
*IsKra* xxxx
Presipanje iz šupljeg u prazno
izgleda postaje opasno zarazno.
Meni i dalje nije jasno
kako dosađivanje može biti zarazno.
Pročitajte ostatak ovog unosa »
Ja hodam oštro,hladno,
mogu da te uvredim gadno,
kao mašina, hladnokrvno se kroz život probijam,
jednim pogledom sve probleme rešavam,
ja sam jaka, idem dalje, pravo,
osećam se jako, živo, zdravo.
Ja sam oštra, razbijačka mašina,
u meni snage, razuma al’ i straha ima,
Na drvenom zidu,
u brvnari,
kuca, kuca, ne staje,
naš dobri sat stari.
Tik-tak, je’n, dva, tri,
kad god treba ja ću kucnuti,
tik-tak, je’n, dva, tri,
uz mene ništa nećeš zaboraviti.
Ja nisam jedna od njih,
ja ne volim cedulje, kikotanje, poruke,
ja nisam kao one,
ja se s’ dečacima ne držim za ruke.
One imaju sjaj na usnama i majici,
ja imam sjaj u oku,
one se penju na visoke štikle,
a ja iz svakog predmeta ocenu visoku.
Belina svuda. Svuda je sneg.
Samo lutalica, pas, prođe tek.
Nebo je tamno, oblaci sivi,
nebom celim se prostrli.
Vetar zlosutno zvižduće gradom
i elegične pesme rimuje neke.
Pahulja se vijori nebom, prva, sama,
zemlji se bliži sve nadomak reke.
Pustimo dugu prijateljstva
da po nebu šara,
nek’ sve na svetu vrvi
od drugara, od drugara.
Puške zamenimo
slatkišima od čokolade,
nek’ svi na svetu
predano u službi mira rade.
Nekada ti i ja bili
smo prijatelji,
sad se prijateljstvo ruši
k’o stare tvrđave temelji.
Jedna drugoj pričale smo tajne,
zajedno isprobavale haljine sjajne,
poveravale jedna drugoj ljubavne jade,
bile drugarice što se iz nevolja vade.
Proleće. Ptice
veselo pevaju.
A među nama
varnice ljubavi sevaju.
Koncentracija opada.
Opšta zaljubljenost vlada.
Svako iznat tla lebdi,
spuštao se niko ne bi.
