Kada se Nada igra,
ona nije sama;
uvek pozove još
mnogo dobrih drugara.

Tada dođe Nadina drugarica,
a to je Katica.
Sviđa joj se mala,
narandžasta kantica.

Evo i Steve,
divnoga druga,
al’ je hrabar,
strahu se ruga.

Tu je i Ana,
lepa je, svet joj se divi,
i u stopu je prati
psetance Vivi.

Dođe Nenad,
najstariji od njih,
koji samoći kaže:
“Samoća! Pih!”

Kad su oni zajedno,
tu se igra lista
i svakome od sreće
lice blista.

Igrali, se igrali
sve do uveče,
kad sa prozora
neko reče:

“Deco, deco!
Već je veče!
Odavno Suncu
ti zbogom reče!

Uđite, unutra vas čeka
šolja toplog mleka
i postelja
vrlo meka!”

Taj brižni majčinski glas
igru prekide za čas.
Za tren igra prestade,
al’ svako voli
šolju toplog mleka,
i voli da ga čeka
postelja meka.

Igra je važna,
deci je k’o zanat,
za igru bi deca dala i
ceo celcat Banat!

(Banat je morao samo zbog rime… A moglo je i neko drugo ime!)