Pahulje su u stvari smrznuta kišnica koja se smrzava na vrlo niskim temperaturama celzijusa (primer: 0 stepeni).
Pahulje “vrlo dugo žive”. One padaju uz njihanje vetra u kolebljivom letu, kao leptiri u sunčanom danu, u igri koja oduševljava svakoga.
Kada pahulje “obuku svet u belu bundu”, dečaci i devojčice veselo vuku sanke i kliska sve do najbližeg brda, ili, sa klizaljkama uredno spakovanim u rancu na njihovim leđima do klizališta veselo skakuću po zaleđenom trotoaru punom srećnih pahulja što su učinile dobro delo i usrećile decu.
Kao što rekoh, pahulje “vrlo dugo žive”. Zamislite koliko je dug put od oblaka do krovova kuća ili malog Petrinog prćastog nosa! Pahulje “žive” sve dok ne padnu na nešto ili nekog.
Kada padne sneg, svuda se čuju brižni majčinski uzvici: “Petra, nemoj se kvasiti!” ili “Kosta, budi kući u 6h!”
Pahulje čine radost svima na svetu, a najviše deci.
Pahulje su nešto izuzetno! Eh, zar moraju da se otope u proleće! – kažem luckasto.