Nekada sam ostajala budna do kasno, gledajući kroz prozor, brojala zvezde i svakoj kačila po jednu svoju želju. Uvek bi me savladao san pre nego što bih uspela da prikačim svaku moju želju. Imala sam puno želja, malih i velikih, ozbiljnih i beznačajnih. Zaspala bih naslonjena na hladno staklo prozora, zlatne kose rasute po ramenima. Sanjala sam uvek isti san – da budem slobodna.
Godine su prošle, zvezde mi izgledaju bleđe, udaljenije, hladnije. Kao rupe izrezane makazama na tamnom baršunu noćnog neba. Uzimam izlizani kofer, stežući ručku dok mi zglavci na ruci ne pobele. To je sve što nosim dok hodam putem koji vodi ka mom novom životu. Taj put je popločan propalim snovima, neostvarenim željama, krvlju, suzama i svim onim trenucima kada sam poželela da odustanem, a nisam.
Potpetice iznošenih cipela lupkaju po putu, podražavajući ritam otkucaja mog srca, tak-tak, tak-tak. Još jače stegnem ručku kofera i pustim zvezde da me vode.
U tom koferu se nalazi sve ono što nosim sa sobom u novu stvarnost. Cvetna haljina. Indijanska perjanica. Skoro ispisan dnevnik. Par gramofonskih ploča. Očeve manžetne. Album ispresovanih cvetova sa polja kraj moje kuće. I bakin srebrni prsten.
Baka je oduvek govorila da sam skitnica u duši. Da sam ničija, svačija i samo svoja u isto vreme. Da se neću smiriti i da ću uvek pratiti vetar, koji će me nositi od mesta do mesta, od čoveka do čoveka. Nisam je razumela sve do sad, kada sam sama na svom nomadskom putovanju u nepoznato. Nisam imala prijatelje, i nisu mi trebali. Nisam imala ni ljubav. Tu prazninu sam popunjavala pevanjem. Pevala sam o nekim drugim ljudima, o nekim drugim životima. Pevala sam sa nekim žarom, nekom melanholijom koja se svidela jednom producentu. Nedugo posle našeg prvog susreta, u propaloj kafani u kojoj sam pevala, potpisala sam ugovor. Otpevala sam jednu pesmu, doživela svojih pet minuta slave, pa se vratila u kolotečinu. Osećala sam se zarobljeno poput ptice u kavezu. Ona je lepa, ali nesrećna, i moraš da je pustiš. Protegnem ruke, kao da širim svoja krila i nastavim. Noć je. Kasno je.
Vetar mi mrsi kosu i ispunjava srce mirom. Našla sam svoju nirvanu, ili bolje rečeno svoju valhalu. Ja sam ratnik poginuo u boju sa samim sobom.
Stanem, bacim kofer na zemlju i besomučno preturam po njemu dok ne nađem bakin prsten. Stavim ga na prst, uzmem kofer i zavitlam ga u obližnje polje. Taj čin simboliše da sam ostavila svoju prošlost iza sebe i da sam spremna da počnem ispočetka. Krhka sam poput goluždravog ptičeta feniksa, tek rođenog, koji promalja glavu ispod pepela. Počnem da se smejem, sama na praznom putu usred polja, sama ispod teget neba, i tako smejući se, zabacim glavu.
Vidim zvezde, iste one zvezde kojima sam kačila svoje želje. Ovaj put nemam ništa da zakačim. Ne želim ništa. Nemam ništa da izgubim, ništa da dobijem, nijednu želju. Imam samo jednu stvar, koja je u isto vreme i jedina stvar koja mi treba.
Slobodna sam.