Poznavala sam visoku, smeđu devojku tužnih očiju. Kažu da su oči ogledalo duše, a njene su bile jedne od onih spuštenih, kučećih očiju koje večno izgledaju setno.
Ono što mi se urezalo u sećanje je da je stalno ponavljala naizgled besmislenu frazu: „Pamti me, Isidora. Nemoj me zaboraviti.“ I dan-danas vidim njeno lice kada sklopim oči, kako bi se uozbiljila usred razgovora i, poput mantre, ponavljala tu rečenicu. Eto, održala sam obećanje. Pamtim te… Nastavite sa čitanjem →